Predsednik Crvene zvezde Svetozar Mijailović bio je na čelu kluba i 1991. godine, u doba najvećeg uspeha.

U serijalu posvećenom osvajanju Kupa šampiona u Bariju 29. maja 1991. godine koji ćemo davati svakodnevno u narednim danima, Mijailović govori o tada postavljenim ciljevima, planovima, nekim do sada nepoznatim detaljima koji su doveli klub do krova Evrope, kasnije i sveta.


Cela priča počinje tako što smo usvojili u to vreme petogodišnji plan u kome je bilo zacrtano da Zvezda mora u periodu od 1987. do 1992. godine da formira tim koji će osvojiti najznačajniji evropski trofej – direktan je Mijailović – I na bazi svega toga razvijala se čitava naša filozifija. Na sreću svih nas, armije navijača i milionskog broja simpatizera našeg kluba rezultat došao pre završetka plana.

Suština uspeha bila je u organizaciji i autonomiji svakog sektora.

Organizacija kluba bila je takva da svako nosi odgovornost za onaj deo posla za koji je zadužen. I na taj način se postigla takva sinhronizacija poslova koji su mogli da se odraze na rezultat. Niko nikome nije ulazio u resor. Sportska pitanja su se rešava u sportskom sektoru, sva druga organizaciona pitanja bila su rešavana na mestima koja su za to bila određena. Nije bilo onog preplitanja i uplitanja u tuđi posao. Ja govirim sa stanovišta moje organizacije koje je odlučivao o nekim stvarima. Prvo je izvršena izuzetno dobra selekcija koja se iz godine u godinu dopunjavala samo kvalitetnim igračima. Stvoren je tim koji je na našu sreću duži vremenski period bio u Crvenoj zvezdi. Neke igrače smo pomno pratili i dovodili a neki su nam se „pojavili“ slučajno i spletom životnih okolnosti kao Mile Belodedić.

Zašto ovo pominjem, nastavio je Mijailović da objašnjava ključni momenat.

Imali smo za klub ključnu utakmicu sa Kelnom, godinu dana pre osvajanja Kupa šampiona. U Beogradu je bilo 2:0 a na revanš smo otišli uslovno govoreći kao na izlet. I taj nas je „izlet„ skupo koštao iako smo imali mogućnost da i te godine napravimo izuzetan rezultat u Evropi. Posle povratka iz Brisela seli smo i precizno se dogovorili kako se radi, na koji način se putuje, kako se ekipa priprema i rezultat tog sastanka je bio upravo Bari.

Zvezda je oduvek imala jaku navijačku podršku, ali nikad tako izraženu kao u zlatnoj sezoni.

Podršku nismo imali samo na našem stadionu već svuda u Evropi gde smo igrali. Utakmica u Minhenu je apsolutno, po utisku svih, nešto što se retko viđa jer da je bilo fifti-fifti naših i Bajernovih navijača. Imali smo apsolutnu podršku navijača u dijaspori ali iz celog sveta. Otkriću vam detalj koji je meni ostao u nezaboravnom sećanju. Jedno društvo iz Australije je došlo na utakmicu u Minhen i za najboljeg igrača donelo je poklon. Radilo se, koliko se sećam o najnovijem televizoru. Nije ni bitan toliko poklon koliko je saznanje da imate podršku iz celog sveta.

Klub je imao jedinstven stav i energiju a to se može zaključiti po dva detalja iz dva meča. Prva utakmica protiv Grashopersa bila je rezultatski razočaravjuća, ali niko iz Crvene zvezde nije sumnjao da će se sve ispraviti u revanšu.

Verovalo se zato što je Zvezda imala moćan tim. Nije se uopšte libila da se uhvati u koštac sa najjačim timovima Starog kontinenta. To je jednostavno bilo tako, ceo sistem je funcionisao, tim je bio uigran, znalo se sve, tako da je i posle jednog remija u Beogradu, nama bilo jasno da možemo proći dalje. Sve se videlo u Švajcarskoj gde je ostvaren ozbiljan trijumf od 4:1, uz igru koja oduševljava.

Sasvim drugačiju poruku slali su rukovodioci kluba posle pobede u Minhenu od 2:1. Tada su svi govorili da „ništa nije gotovo“, da je „Bajern uvek Bajern“ i tražila se maksimalna koncentracija i posvećenost u revnašu. Sam antoligijska utakmica, njen volšeban kraj je pokazao opravdanost izgovorenih upozorenja.

Imali smo jednistven stav i veru, ali smo bili pragmatični, svesni u svakom momentu ko smo i kako bi trebalo da se ponašamo i ophodimo. Kako prema nam samima, tako i prema protivnicima. Atmosfera oko kluba je bila ta snaga koja je neminovno vodila Crvenu zvezdu ka uspehu. Postojao je pozitivan pristup, svi su bili uvereni da su mogućnosti tima velike a da biste došli do velikog cilja potrebna vam je u nekim situacijama i sreća da to što imate u timu pretvorite u rezultat. Nama je ta pozitivna energija donela i neophodnu sreću.

Meč sa Bajernom (2:2) je istorijski u svakom pogledu.

Fascinantan je taj meč jer su potučeni svi rekordi. Za taj meč imali smo prihod od ulaznica četiri miliona maraka. Da se imalo i više ulaznica i one bi bile prodate. Druga stvar, ona atmosfera koja je posle te utakmice bila stvorena je neponovljiva. Odneli su navijači i zemlju, travu, stative, sve! To je bilo nešto neverovatno.

Ostalo je uverenje da Zvezda može na krov Evrope.

Uverenje je ostalo , ali bilo je tu detalja koje sa ove distance možeš da ceniš na razne načine. Igrači i ceo klub, navijači bili su svesni da je plasman u finale bio veliko dostignuće. Sa tog stanoviša ljudi su na neki način mislili da su ostvarili cilj, ali je trebalo mnogo znanja, umeća da se napravi i taj poslednji iskorak penjanja na pijedastal. Nije bilo čoveka u klubu koji nije bio uveren da mi to možemo, ali je bilo potrebno uraditi sve da se to cilja i dođe.

Kad se podigao pehar 29. maja u Bariju malo ko je mogao da suzdrži emocije, da trezveno razmišlja o veličini i značaju uspeha.

Od tolike sreće, radosti i slobodno mogu da kažem suza, malo ko je bio svestan šta smo zaista postigli. Bilo je fascinantan momenat kad je na stadionu „Sveti Nikola“ počela da se ori pesma „Đurđevdan“ jer se čuo jedan jecaj, mnogi su zaplakali od sreće. Ne premotavaš film već samo slušaš svoje srce.

Vrlo brzo su dani slavlja prošli, umesto nadogradnje koja je planirana, političke razmirice unutar Jugoslavije dovele su do raspada zemlje koji se slobodno se može reći najviše odrazio baš na Crvenu zvezdu.

Mi smo imali tim koji je mogao da hara Evropom još nekoliko godina. Detalji su odlučili i naredne sezone da ne uđemo ponovo u finale. Oduzeli su nam stadion, tu energiju koju je davala „Marakana“. Igrali smo praktično u izgnanstvu i bez obzira što smo imali neverovatnu podršku i u Bukuršetu i u Sofiji ipak smo bili gosti. Marakana je Marakana. Tim se posle toga neminovno razišao.

Crvenoj zvezdi uspeh u Bariju nije doneo samo trofej.

Poređenja radi, pre Barija u svakoj ponudi za prijateljski meč u inostranstvu dobijali smo plaćeni put i smeštaj i eventualno neki mali „dodatak“, a posle toga uz sve to i velike svote novca samo da bismo se pojavili. Imidž kluba je dostigao najvišu tačku, a ono što ostaje trajno je da smo jedan od 22 kluba u Ervopi koji su osvajali Kup šampiona, a samo 13 koji su osvajali i evropsku i svetsku titulu. To je dostignuće koje treba da služi kao inspiracija za svaku novu generaciju koja dolazi – ističe Mijailović.

FOTO: FK Crvena zvezda