VREMEPLOV: ‘Mađarske rapsodije’ u izvedbi plavog ’orkestra’, pod dirigentskom palicom Peđe Mijatovića (VIDEO)

Ovaj tekst posvećen je možda i najimpresivnijoj partiji, nikad prežaljene generacije naših fudbalera, koja je obećavala mnogo više nego što je ikad uspela da postigne.

Da je čuveni kompozitor, Franc List, poželeo da svoju kompoziciju „Mađarske rapsodije“ pretoči u jednu fudbalsku izvedbu, mislim da bi partija reprezentacije Jugoslvije protiv Mađarske, u baražu za odlazak na svetsko prvenstvo u Francuskoj 98. bila idealan primer za to.

Igra legendarsnih „plavih“ na tom dvomeču, zaista je podsećala na ovo simfonijsko remek delo. Jednim delom zastrašujuća, ozbiljna a opet najvećim tokom razigrana, lepršava, veličanstvena. Zavisno iz čijeg ugla se gleda.

Iz perspektive igrača „lake konjice“ verovatno je to više ličilo na jedno drugo delo pomenutog kompozitora, „ Danteovu simfoniju“, i to onaj deo koji ilustruje Danteov put kroz pakao.

Reprezentacija tadašnje Jugoslavije, u baraž je dospela zauzevši drugo mesto u kvalifikacionoj grupi 6 , sa 23 osvojena boda, tri manje od Španije koja joj je i nanela jedini poraz. Iza naše selekcije kvalifikacije su završile reprezentacije Slovačke i Češke, sa po 16 osvojenih bodova.

 Sa druge strane Mađarska je u svojoj grupi ostala iza Norveške, koja ubedljivo osvojila prvo mesto, ali ispred Finske i Švajcarske, što joj je obezbedilo doigravanje.

Pred dvoboj sa našim severnim komšijama očekivao se jedan tvrd dvoboj, kakave razigravanja za najveća takmičenja obično i donose, ali ispostavilo se da tu nije bilo ni trunke neizvesnosti.

Već posle deset minuta utakmice, na stadionu Fenercvaroša, sa sigurnošću se moglo reći da je ovaj dvomeč rešen, jer je naša reprezentacija do tada već imala ogromnih 0:3.

Katastrofu Mađarske najavio je Branko Brnović, golom u 2. minutu, a ubrzo su se nadovezali i Miroslav Đukić (6.min) i Dejan Savićević (10.min), bacivši protivnika u „nok daun“ na samom početku dvomeča.

Izvor: (Youtube/StevicIvan)

Zatim je na scenu stupio Predrag Mijatović koji je u 26. minutu postigao prvi od svoja tri gola na ovom meču, odnosno od ukupno sedam koliko ih je postiogao u dvomeču. Tadašnji fudbaler madridskog Reala, pogađao je i u 41. i 51. minutu a tačku na ovaj meč stavio Savo Milošević na nešto više od dvadeset minuta pre kraja.

Počasni pogodak Mađara u samom finišu utakmice, apsolutno nije mogao ni za mrvicu da pokvari fantastičan utisak koji su „plavi“ ostavili u Budimpešti. Naša reprezentacija mogla je revanš da dočeka mirno, već polako usmeravajući pogled ka Francuskoj.

Revanš meč u Beogradu doneo je šou jednog čoveka, Predraga Mijatovića. Nekadašnji napadač Partizana nije se zadovoljio sa ona tri pogotka iz prvog meča, već je ispoljio glad za golovima, kakva karakteriše samo najbolje svetske golgetere. Popularni Mijat je tada svakako to i bio a i u revanšu je bukvalno radio šta je hteo.

Izvor: (Youtube/Neno1986)

Peđa se sa četiri gola, nadovezao na pogoak još jednog bivšeg fudbalera crno-belih, Save Miloševića, koji je načeo mrežu „pogubljenih“ gostiju i tako kompletirao svoj dvomeč iz snova.

Mađarska, koja je u prethodnih osam utakmica, u grupnoj fazi kvalifikacija primila ukupno osam pogodaka, na utakmici sa našom reprezentacijom je skoro toliko primila samo od jednog čoveka.

Uprkos Mijatovićevom impresinom učinku u ovom doigravanju, prvenstveno treba istaći maestralnu igru kompletne reprezentacije, koja je zaista podsećala na jedan dobro naštimovan orkestar, u kome svako zna svoju ulogu i na najbolji mogući način je ispunjava. Ukoliko bi samo jedan član tog „orkestra“ falširao, ta fudbalska „simfonija“ nikako ne bi mogla da bude onako skladna i milozvučna kakva jeste bila.

Ipak svaki orkestar ima i svog dirigenta, a to je u ovom slučaju bio Peđa nacionale, koji je sa svojih sedam komada proveo „laku konjicu“ kroz pakao, kao što je Vergilije u “ Božanstvenoj komediji“ sproveo Dantea.

0

0