VREMEPLOV: Najlepši događaj u istoriji, ili kako je fudbal pobedio rat (VIDEO)

Postoji ne mali broj priča o tome kako je fudbal ujedinio svet. Minhenska tragedija Bezbijevih beba, Hilsboro, Hejsel, ubistvo Eskobara, smrt Marka Vivijena Foa… Ali jedan događaj se izdvaja po svojoj veličini, jer je učinio nezamislivo – zaustavio rat. I to onaj prvi. Veliki.

Bila je pozna 1914. Vojnici su bili u rovovima, širom Evrope se pucalo, a linijom fronta je išla reč da će rat uskoro biti gotov. Da je primirje blizu. Mitraljezi su sejali žrtve, iz dana u dan broj mrtvih i ranjenih bio je sve veći, a zima je postajala sve oštrija. Svima je postalo jasno da će se oružani sukob nastaviti i u sledećoj godini.

Kako bi izbegli bilo kakvu mogućnost slabljenja morala, visoki britanski oficiri su upozorili vojnike da ne sme biti bilo kakvog primirja, što je značilo da će i Božić biti kao i svi dani pre njega – krvav.

A onda je došao dan pred Božić. Bilo je neobično mirno, jauke ranjenih i buku oružja zamenila je skoro sablasna tišina, koju su na momente narušavale božićne pesme koje su pevali vojnici Nemačke, tvrdoglavo odbijajući da prihvate stav britanskih oficira kao validan. Paljeni su fenjeri, i maltene duž čitavog fronta bilo je neobično mirno. Tada je među Britance stiglo pismo.

– Sutra je Božić. Mi ne pucamo, vi ne pucate!, stajalo je u kratkoj poruci. Ipak, crv sumnje je postojao kod Britanaca da je u pitanju zamka.

Prema rećima Si Aj Stokvela, poručnika u Velškoj kraljevskoj pešadiji, pokušao je da se drži naredbi i da ispuni šta mu je rečeno, kada su, tog božićnog jutra 1914. godine, Nemci izašli iz rovova. Nenaoružani i bez želje za borbom, vičući „Ne želimo da se borimo, ne pucajte! Donećemo pivo!“.

Radoznalost je pobedila, pa je Stokvel odlučio da se sastane sa njihovim glavnokomandujućim.

Susreli su se na pola puta između rovova, i Stokvel je otvoreno rekao da im je najstrože zabranjeno „bratimljenje“, i da njegovi ljudi mogu svakog momenta da otvore vatru. Nemac je sačekao da Stokvel završi, da bi potom rekao:

– I naša naređenja su kao i vaša, ali zar ne možemo bar na jedan dan da sklopimo primirje? Mi ne želimo da pucamo. A vi?, rekao je Nemac, što je Stokvel prihvatio. U znak dobre volje, Stokvel je Nemcu dao svoje sledovanje pudinga od šljive. Za uzvrat, sa druge strane je stiglo pivo. 

Vojnici su izašli iz rovova, i počela je priča, smeh i groteskno pozitivna atmosfera između ljudi koji su par sati ranije pokušavali svim silama da ubiju jedni druge.

Tada je sa britanske strane doletela fudbalska lopta… 

Usledio je pozitivan haos. Po 50 vojnika sa obe strane jurilo je za njom, i pucanje, ubijanje… više nikome nije bilo ni na kraj pameti. Padali su golovi, sklapana su kratkotrajna prijateljstva koja će ostaviti mnogo veći trag nego što je iko mogao da zamisli.

A onda je pao mrak… Sutradan ujutru, Stokvel je stao ispred rova i opalio iz pištolja tri puta u vazduh.

Sa nemačke strane stigao je odgovor u vidu dva hica.

Rat je ponovo počeo…

O težini „Božićnog primirja“ možda najbolje govori citat Murdoka Vuda, vojnika koji je rekao: 

– Tada sam zaključio da, da je odluka bila na nama koji smo se borili, nakon toga nijedan metak više ne bi bio ispaljen.

Da li je zaista sve bilo ovako? Pitanje je, pošto su informacije o ovim događajima u zvaničnim ratnim izveštajima momentalno uništavane, o čemu svedoči i pitanje Adolfa Hitlera, tada poručnik Nemačke armije: 

– Tako nešto ne bi smelo da se dešava tokom rata. Zar nemate ni najmanje nemačke časti?

Možda jeste. Možda nije. Možda je sve preuveličano, i zapravo fudbala nije ni bilo, jer ne postoje pozdani podaci o postojanju Stokvela, ili Vuda, ili Kurta Zemiša, nemačkog vojnika koji je kosti ostavio negde u Sibiru, a čiji je sin pronašao njegov dnevnik, sem njihovih reči i legende o danu kada je fudbal, na trenutak, prestao da bude sporedna i postao najbitnija stvar na svetu.

(Youtube/Bud)

0

0