Omladinska reprezentacija Srbije napravila je veliki uspeh plasmanom sa prvog mesta grupe D u osminu finala Svetskog prvenstva na Novom Zelandu, što budi nadu da na veliku scenu stupa jedna sjajna generacija fudbalera.

Davno beše Čile. Te 1987 godine, tačno pre 28 godina, tadašnja reprezentacija Jugoslavije uzrasta do 20 godina se popela na krov planete. Bio je to znak da će uskoro na “veliku pozornicu” stupiti igrači o kojima će ceo svet pričati. Tako je i bilo, pojavili su se Branko Brnović, Robert Jarni, Robert Prosinečki, Davor Šuker, Predrag Mijatović i Zvonimir Boban. Nažalost, zbog ratova i raspada velike SFRJ ova generacija fudbalera nije dočekala šansu da zajedno zaigraju za A tim na velikom takmičenju, ali su pojedinci posle toga napravili fantastične klupske karijere i postali šampioni Evrope i sveta.


Od tada pa do danas država je tri puta menjala ime. Bili smo Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, ali do Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina nismo mogli. Sada se zovemo Srbija i pod tim imenom učenici Veljka Paunovića su nas odveli na Mundijalito na daleki Novi Zeland. Stasala je sjajna generacija mladih fudbalera koja se 2013. godine popela na krov Evrope. Sledeće sezone je ušla među četiri na kontinentalnom šampionatu i overila je vizu za najveću smotru. “Orlići” su na Novi Zeland ispraćeni skromno, ali sa nadom da će biti dočekani grandiozno.

Usledio je prvi meč u grupi D sa selekcijom Urugvaja i nezasluženi poraz 1:0. Niko živ nije pomislio da kudi izabranike Veljka Paunovića jer su meč odigrali sjajno, ali nisu imali sreće da postignu gol. Veliki potencijal “orlići” su pokazali u naredne dve utakmice i pobedama 2:0 protiv Malija i Meksika obezbedili su prvo mesto u grupi i samim tim napravili već veliki uspeh. Bravo momci!

Ono što najviše treba da ohrabri ljubitelje fudbala u Srbiji jeste to što je selektor Paunović pronašao igrače za kojima naš “A” tim vapi godinama. Dobili smo ekipu, drugare i pre svega sjajne momke koji izgaraju od prvog do poslednjeg minuta, od trenutka kada se začuje himna “Bože pravde” do pobedničkog “Marša na Drinu”.

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

Krenimo od pozicije koju Srbija traži već 15 godina – plejmekera, to jest takozvane “desetke”. Ta zahtevna uloga prepuštena je biseru Vojvodine, a sada fudbaleru Genka Sergeju Milinkoviću-Saviću. Sergej ne da se odlično snašao u roli koju je dobio, već momak briljira. Lider je na terenu, lucidnim dodavanjima izbacuje u šanse Šaponjića, Mandića, Živkovića i Gaćinovića, a kada izvede prekid to je 50 posto gol. Jedan je postigao protiv Malija, a potom je asistirao Maksimoviću protiv Meksika. Srbija je na dobrom putu da dobije odličnog plejmekera, samo da se nastavi sa dobrim radom.

Desno krilo pokriva fenomenalni Andrija Živković. Fudbaler Partizana je pre početka turnira slovio za “Zvezdu u usponu”, a sada je dokazao da je klasa. Probija, dribla, šutira i najvažnije postiže golove. Tek se sada u upravi Partizana čupaju za kosu što su talentovanog fudbalera prodali na “rate”, za siću, za samo mrvice. A cena posle Mundijalita bi mogla da bude duplo veća od sadašnjih dva miliona evra.

(Izvor: YouTube/Sports tv MX)

Šta tek reći za “hobotnicu” na golu Predraga Rajkovića. Na tri utakmice primio je samo jedan gol i to ruku na srce greškom defanzivaca. Protiv Meksika je odbranio čuda, baš kao i u porazu protiv Urugvaja. Gol linija srpskog tima ima svetlu budućnost, kao i Crvena zvezda ako se ne odrekne kapitena za milion, šampone i sapun.

Zadnja linija reprezentacije Srbije liči na armirani zid. Gajić i Antonov deluju fantastično, te čudi što se naši najveći klubovi bore da dovedu “potrošene” igrače kad u OFK Beogradu leže biseri. U cenrtalnom delu rampu su spustili Babić iz Vojvodine i Veljković iz Totenhema, a pomaže im i Jovanović iz Crvene zvezde.

Sredinu terena drže Milinković-Savić i Živković, ali ne smemo a da ne pomenemo Zdjelara, Maksimovića (gol prtovi Meksika) i Gaćinovića. Svi zajedno deluju kao tim koji zajedno igra bar pet godina.

U napadu imamo možda i najmlađe igrače na prvenstvu. Prva opcija je bio 17-godišnji Ivan Šaponjić iz Partizana koji je snagom toliko dominantan da protivničke igrače nosi “u zubima”. Nažalost, neiskustvo čini svoje te je promašio veliki broj zicera, ali polako proradiće, nadamo se u nokaut fazi takmičenja. Drugog napadača čini Staniša Mandić iz Čukaričkog koji je za razliku od Šaponjića pogodio protiv Malija i pokazao da zna da se nađe na pravom mestu u pravo vreme.

FOTO: fss.rs

FOTO: fss.rs

Na kraju ne možemo a da ne pomenemo selektora Veljka Paunovića. Čoveka koji je od Ljubinka Drulovića nasledio “zlatnu generaciju” fudbalera i uz nekoliko korekcija od nje napravio drugarstvo i tim. Svih 90 minuta je na nogama i učestvuje u igri, iako ne može da uzme loptu i napravi magičan poteze koji je znao da uradi tokom igračke karijere.

Što se nas tiče reprezentacija Srbije do 20 godina je napravila veliki uspeh. Osmina finala Svetskog prvenstva nije mala stvar. Ali se time, nadamo se, nećemo zadovoljiti. Verujemo u Paunovićeve “klince”, a sa tom verom ćemo nastaviti da ustajemo u cik zore i bodrimo našu SRBIJU!