Ljubomir Ljupko Petrović maestralno je vodio Crvenu zvezdu do trofeja Kupa šampiona 1991. godine. Imao je trenerski nerv, bio možda i ispred svog vremena, umeo je da napravi igru koja je plenila a pritom da defanzivno sve bude pod konac.

Znao je da dođe do rezultata, ali je iznad svega umeo da karaktere velikih zvezda popud Dejana Savićevića, Darka Pančeva, Roberta Prosinečkog, Siniše Mihajlovića svede u funkciju tima. Sve je umeo da vidi, reagovao je samo onda kad bi cilj bio ugrožen.


Životnu želju da sedne na klupu Zvezde i da ‘iz Osijeka pešice dođe na Marakanu kad usledi poziv’ dobio je u Putincima dok je kao trener Rada počeo pripreme za sezonu. A, trnovit put do slave u Bariju započeo je protiv Grashopersa.

– Za start protiv Grashopersa smo se pripremali kao da nam je finalni meč – počeo je svoj rezime puta do Barija Petrović – Ništa nismo prepuštali slučaju, tri puta smo gledali ‘skakavce’, Kula Aćimović, Žota Antonijević i ja, i bili smo saglasni da smo bolji od njih, ali da to moramo da pokažemo na terenu. Upozoravao sam igrače pred meč u Beogradu da rivala vodi Otmar Hicfild, jedan sjajan trener, da imaju Keclea, Bukela ali ništa nije stizalo do ušiju igrača. Grashopers je bio otresit, kad je Binić izjednačio bilo mi je jasno da više od toga nećemo moći i molio Boga da ostane 1:1.

Seća se da su mu navijači prvi i poslednji put zviždali posle tog meča, ali je hrabro izjavio da je ‘ekipa igrala slabo, ali da će pobediti u revanšu’. Odmarao je Pančeva, Binića i još neke igrače u Rijeci da bi bili sveži za revanš. Radio se mnogo na psihološkom planu.

– Znao sam da su igrači spremni da izginu na terenu za pobedu, jer su bili željni da pokažu da vrede mnogo više. Mislim da je Pančev u Švajcarskoj pretrčao više nego ikada u karijeri. Kretao se u oba pravca, pravio dar-mar u odbrani „skakavaca“ i bukvalno ih je pojeo. Ne samo da je postigao gol, već su i oba penala bila napravljena nad njim. Razbili smo ih. Posle utakmice mi je Hicfild rekao ‘lako mi je bilo u Beogradu, znao sam da nas u revanšu čeka pakao’. A, ja sam i pre meča rekao Džajiću da ćemo ako prođemo Grashopers igrati u finalu, znajući da smo na raskrsnici i pred dvoja vrata, gde su jedna vodila u raj, a druga u pakao.

Glazgov Rendžers je te godine sjajan tim sastavljen od engleskih, škotskih i holandskih reprezentativaca.

– Radili smo danonoćno na pripremi, u Glazgovu nam je mnogo pomogao Drizić koji je igrao za Dandi. Dao nam je svoja viđenja koja su se poklopila sa onim što smo i sami uočili. Zaustavili smo Džonstona, Radinović je uštopovao Hujstru, a Prosinečki i Jugović su bili sjajni u veznom redu. Ipak, za mene je Vlada Stošić, koji je zamenio u timu povređenog Savićevića, bio igrač utakmice. Iskoristili smo što su nas Škoti loše procenili i zasluženo dobili 3:0.

Petrović je iznenadio Džajića u revanšu kad je predvideo da će Škoti promeniti stil i napasti sa većim brojem napadača i to dugim loptama.

– Preorijentisali su se na 4-2-4, gurnuli Alija Mekojsta, Hetlija i Dodsa od starta, ali nismo bili naivni. Postavio sam četvoricu defanzivaca plus Belodedića kao libera. Šokirao sam Džaju i Cvetleta kad sam rekao da će Šabanadžović čuvati Mekojsta i da će igrati levog beka! I znao sam da će sve funkcionisati. Doduše, malo sam strepeo kad se povredio Dika Stojanović i umesto njega na gol stao Kaluđerović, ali je i on odradio svoj posao vrlo dobro. Plan da prezimimo u Evropi je bio ispunjen, a nisam sumnjao da će Džaja i Cvele dovesti Sinišu Mihajlovića bez obzira koliko košta.

Dinamo iz Drezdena slovio je za domaćinsku ekipu, ali Ljupko nije bio najsrećniji što će Istočni Nemci biti rivali u četvrtfinalu.

Vladimir Petrović Pižon je dobio zadatak da prati pripreme Dinama, 10 dana je gledao sve, beležio, skenirao tim do tančina. Njegova zapažanja bila su dragocena. Imali su Reslera i Gičova, sjajne napadače, a pred meč u karantinu u Arađelovcu nisam oka sklopio. Ne zato što sam strahovao već što opet nisam imao Najdoskog u timu. Nisam hteo da se Nemci pitaju, odredio sam da Marović i Šabanadžović budu štoper i da čuvaju dvojicu najopasnijih igrača Dinama. Uverevao sam ekipu u dve stvari: da ne smemo da primimo gol u Beogradu i da ako prođemo ovu prepreku osvajamo Kup šampiona. Odigrali smo bez greške, zrelo, ofanzivno a opet pažljivo, slavili 3:0 i bili u na korak od polufinala.

U revanšu je Gičov već u drugom minutu postigao gol.

– Prošla mi je misao o onom nesrećnom porazu generacije Zvezde protiv Panatinikosa, obuzeo me neki strah, gubio sam vazduh. Ali, naš tim je nastavio da igra po dogovoru i u drugom delu smo ih samleli. Da sudija nije prekinuo meč zbog divljanja njihovih navijača domaćin bi pretrpeo katastrofu. Zvezda je postala hit u Evropi, bio sam siguran da smo na pravom putu. Znanje i umeće nikad nije bilo sporno, ali ova generacija je promenila mentalitet jer je verovala u sebe i bila rešena da stigne do kraja.

U polufinalnom žrebu Olimpik je otišao na Spartak iz Moskve, a Crvena zvezda na Bajern, prvog favorita za titulu.

– Bajern nisam želeo, jer sam se iz prakse vodio onom floskulom da ‘svi igraju fudbal a Nemci pobeđuju’. Kad je Džajić pre žreba rekao da ‘želimo Bajern“ a posle žreba ‘pobeđujemo u Minhenu’ nisam znao šta da mislim. Džajić nikad nije pričao u prazno, pa ni tada. Nisam se plašio Bajerna, ali sam znao da moramo da budemo na vrhuncu moći da bismo u tome i uspeli. Napravili smo mikrociklus od 12 dana, znali smo da Bajern ne može ni u jednom segmentu da nas iznenadi. Nije mi bilo prijatno kad je Volfart postigao gol ali taj izjendačujući naš u 45. minutu doneo nam je mir. U svlačionici smo se napunili samopouzdanjem, govorio sam igračima da je Bajern nervozan, da će krenuti ‘grlom u jagode’, a da mi moramo biti pametni i da ih moramo kazniti. Igrači su odigrali perfektno u nastavku, bila je to naša najbolja utakmica jer smo i tračali kao Nemci. Dok smo čestitali jedni drugima odmah posle pobede od 2:1 rekao sam Džajiću ‘A, šta sada? Majstore sada moramo da učinimo sve da ovu pobedu ne ispustimo u Beogradu, Nemci neće doći sa belom zastavom’.

Srpski mentalitet, sindrom ‘već unapred dobijene utakmice’ najviše je plašio Ljupka pred revanš, a tih 14 dana do meča u Beogradu bili su mu dugi kao godine.

– Pripremili smo tim bez obzira što su igrači išli „pogrbljeni do kolena“ od tapšanja po ramenima. Euforija je vladala kao nikad pre, trebalo je igrače koncentrisati samo na teren. I odigrali smo sjajno poluvreme, Miha je postigao gol, a posle toga su igrači počeli da se utrkuju ko će više da se istakne, bili su sebični kao da sa druge strane Sloboda iz Tuzle, a ne Bajern. Upozoravao sam u svlačionici šta bi moglo da se dogodi ako nastavimo sa tim i dogodilo nam se taj gol Augentalera kroz noge Diki. Pa odmah i drugi, igračima  su se noge postale od olova, kukao sam u sebi ‘gde mi je sad Najdoski’. Da je on bio u timu lako bismo prošli. Vikao sam sa klupe, igrači Bajerna su nastavili da napadaju, a kad je Volfart pogodio stativu a lopta se umesto njihovom igraču odbila čudesno našem ja sam počeo da vičem – Sad ćemo da im damo gol. Kad je na krilima te nestvarne energije sa tribina lopta ušla u mrežu, jedno minut nisam znao gde sam. Dok su svi skakali, a stadion odzvanjao, razmišljao sam samo kako da iskoristim još dve izmene. Ubacio sam Stošića i Momčilovića, malo ko je to i zabeležio a meni su ta četiri minuta bili kao četiri godine. Slavlje koje je nastalo nikad više nije viđeno. Navijači su odneli bukvalno sve sa terena, igrači ostali u gaćama. Slavlje je trebalo izdržati.

Finale u Bariju bilo je pripremano temeljno, ali Ljupku je utakmica Olimpika protiv Oksera koju je uživo gledao definitivno odredila taktiku za najznačajniji meč u karijeri.

– Nema nam druge, branićemo se i čekati šansu. Ko da zadrži Papena kad mu Vodl i Pele gurnu loptu u prostor? Odlučio sam tako, neće biti klasičan bunker a mislim da ćemo igrati nerešeno, govorio sam svima. I u produžecima nećemo krenuti grlom u jagode. Sačekaćemo mi i penale i postati prvaci Evrope. U razgovoru sa igračima i rukovodstvom uspeli smo da se pripremimo na način koji smo zacrtali da „ne sme da se stvori prazan prostor iza naše odbrane“. Tako su u pripremi taktike Džajić, Antonijević i Dujković morali na teren da ‘glume’ Di Meka, Žermena i Mozera!

Kad ga je Mihajlović šeretski upitao ‘šefe a šta da radimo kad budemo imali loptu u nogama’, Ljupko mu je odgovorio ‘ako ne znaš šta ćeš, pošalji je protivniku’.

– Mučilo me je samo da li će Piksi igrati za Marselj ili ne. I umalo da nam Piksi dođe glave u produžecima, ali ostalo je 0:0 i nekako sam bio uveren da smo u prednosti prilikom izvođenja penala. Večno sam se zahvaljivao Miljanu Miljaniću koji je uveo da se u našoj ligi šutiraju penali posle nerešenog rezultata. Sve se obistinilo što sam predvideo. I da će Dika odbraniti penal i da ćemo pobediti. Kad se Darko spremao da izvede penal gledao sam kroz prste, a Džajić mi je stavio glavu u krilo rekavši ‘E, moj Dragi, za pet sekundi možemo biti prvaci Evrope’. A, onda je sve eksplodiralo, zagrljaji, ludilo i kod mene, neočekivano – velika praznina. Gledao sam u tribine, navijače, a ništa nisam video. Slavili smo do zore, da bi neviđenu feštu doživeli u Beogradu. Nikad nisam video toliko ljudi pored autoputa, oko stadiona, na Marakani 50.000 navijača.

Sa svakim 29. majem do sada, veličina uspeha dobijao je pravi značaj.

– Šteta je velika što nam nisu dozvolili da Zvezda vlada Evropom još nekoliko godina. Raspad zemlje je doprineo da budemo zaustavljeni u svom pohodu, a imali smo velike planove. Ostvarili smo snove u Bariju, naplatili talenat, kvalitet i veliki rad. Zvezda je bila velika a sa Kupom šampiona, zatim i Interkontinentalnim kupom upisala se u red najvećih u Evropi. Ponosan sam jer Bari je fudbalski potpis svih nas koji smo prevalili taj put od Grashopersa do trijumfa u Bariju – zaključio je Ljupko Petrović.