Miodrag Belodedić je 29. maja 1991. godine u Bariju postao prvi fudbaler koji je sa dva kluba iz istočne Evrope, Steauom i Crvenom zvezdom, ali i sa dve zemlje, osvojio Kup šampiona i upisao se u svetske almanahe.

Malo je igrača bilo u svetu kalibra Mileta Belodedića, možda mu je po svemu pandan tada bio Franko Barezi, kapiten Milana. Fudbalsku inteligenciju i elegenaciju u igri jednog Franca Bekenbauera prožetu kroz čitanje igre, tehničku potkovanost, odvažnost, Mile je libera najfinijeg svetskog kova dopunjavao najvišim ljudskim vrlinama. Skroman, velikog srca, bio je u timu Crvene zvezde ona preko potrebna stabilnost u defanzivi koja je pomogla da se sjajani tim zvezda domogne trofeja Kupa šampiona.


– Bio sam ponosan, pogotovo posle svega što sam prošao da bih obukao dres Crvene zvezde. Mnogo sam rizikovao i sve to naplatio na terenu. Zato i ponavljam uvek da je vredelo rizikovati zbog Zvezde. Bili smo svesni veličine uspeha ali smo s obzirom na sve što se dešavalo znali da će se to teško ponoviti u budućnosti. Sa sadašnjeg aspekta fudbala u svetu, mnogo će vremena proći da Zvezda ponovo dođe u priliku da se bori za evropski trofej – realan je Belodedić.

Svaka utakmica u tom ciklusu Kupa šampiona bila je posebna, naglašava Belodedić.

– Sećam se da sam se posle remija sa Grashopersom pitao šta nam se to desilo da kod kuće odigramo 1:1. Bili smo favoriti a nismo uspeli da pobedimo. Ipak, imali smo veliki tim, mnogo samopouzdanja, za svaki meč smo se pripremali maksimlano. Ljupko je radio na svakom detalju i to sve sa jednim ciljem – pobediti protivnika. Zato i nismo izgubili nijedan meč u Kupu šampiona.

Glazgov Rendžers i Dinamo iz Drezdena pobeđeni su na Marakani sa po 3:0.

– Sa svakim uspehom su se podizali atmosfera i samopouzdanje. Pritom, defanzivno smo bili zaista odlični, znalo se ko šta radi, ko koga pokriva a imali smo napred velike asove. I sjajnu publiku koja nam je bila uvek velika podrška. Pre svega u Beogradu, ali i u mnogim utakmicama u gostima osećali smo se kao kod kuće.

I Belodedić je finale ocenio kao atipičnu utakmicu za tu generaciju.

– Olimpik je bolje igrao, više je napadao, mi nismo uspevali da ih ugožavamo ali smo organizovano branili pa ni oni nisu imali, da kažete, neku kolosalnu priliku.

Penali su lutrija, dodaje Mile i otkriva da bez obzira na opšti utisak da su Zvezdine penaldžije bile smirene i sigurne, nije baš bilo tako.

– Jedno je kad gledate penale sa strane, a sasvim nešto drugo kad uzmete loptu i krenete da šutirate. I to u takvoj utakmici gde je ulog najznačajniji trofej. Razmišljate kako da šutirate, gde, da li ćete da čekate golmana ili ćete da se odlučite odmah za stranu. Meni je golman pročitao stranu, ali sam srećom šutirao po zemlji. Da je lopta otišla poluvisoko on bi odbranio. Sreća nas je pogledala, ne može se bez nje, ali kad podvučete crtu zaslužili smo da se ovekovečimo. Vreme je najbolji sudija,  Zvezda je tada dostigla vrhunac i imala dovoljno kvaliteta, hrabrosti i sreće da se upiše zlatnim slovima u istoriju evropskog i svetskog fudbala – ponosno zaključuje jedan od najboljih libera tog vremena.