Bivši reprezentativac Srbije Neven Subotić u najboljim igračkim danima važio je za jednog od najboljih defanzivaca sveta.

Iako i dalje igra fudbal u Bundesligi, poslednjih godina pojavljuje se u medijima samo kada je reč o humanitarnom radu. Nedavno je mnoge šokirao odlukom da proda automobil i na treninge putuje autobusom.


O tome, i mnogim drugim stvarima iz detinjstva, odakle je i počeo svoju priču, Neven Subotić je govorio u intervjuu za ‘Alo‘.

Otkud tolika posvećenost humanitarnom radu?

– Da bih vam pojasnio odgovor na to pitanje, moram da se vratim u detinjstvo. Moji roditelji su uvek bilo društveno odgovorni. Za vreme rata u Jugoslaviji moja porodica je izbegla u Nemačku. Sav novac koji su ovde zarađivali slali su nazad u Jugoslaviju, ljudima u oblastima razorenim ratom. Gledao sam kako to moji roditelji svakodnevno rade. Nismo mi imali nešto previše, čak smo u poređenju s ljudima iz naše okoline imali i najmanje, ali… Nismo bili nezadovoljni, nesrećni ili nešto slično.

Kako vam je tada izgledalo to što čine vaši roditelji?

– Video sam da je to ispravno. To je bilo važno i za mene, jer sam osetio potrebu da nastavim tim putem. Da budem osoba koja će biti deo društva i doprineti istom. Zato sam 2012. godine osnovao svoju fondaciju, koja pomaže najsiromašnijim oblastima na svetu. Prvenstveno smo posvećeni ruralnim područjima u Etiopiji, jer ljudi koji žive tamo imaju pravo na vodu, ali samo na papiru. Realnost je drugačija. Ujedinjene nacije su 2010. godine donele odluku da je ljudsko pravo da imate vodu. Očigledno je da su i meni i vama potrebi sada vazduh i voda. Mi to imamo. Oni nemaju vodu.

Baš zvuči teško i tužno to čuti. Bili ste tamo, kako to izgleda uživo?

– U oblastima gde radimo beleže se čak stope od 80 do 95 odsto ljudi koji nemaju ispravnu vodu. Naš cilj je da im to obezbedimo, jer ako to ne učinimo, ljudi će biti primorani da piju vodu sa otvorenih izvora, i to može da predstavlja potencijalno veliki problem. Može da dođe do zagađenja, to može da bude uzročnik bolesti, a uostalom i oduzima ljudsko dostojanstvo.

Čini se da vas to sa oduzimanjem dostojanstva najviše i pogađa?

– Želim da živim u svetu u kojem svaki čovek može dostojanstveno da živi. Trudim se da tome doprinesem.

Ne živite životom tipičnog fudbalera. Za početak idete na treninge javnim prevozom. Zašto?

– Kad sam stigao u Berlin, morao sam da idem na terapije u deo grada do kojeg mi je trebalo sat vremena. To je bilo baš frustrirajuće, jer to nije putovanje u cugu od sat vremena. To je kreni, stani i tako ukrug. Odmah mi je bilo jasno da bi bila odlična ideja ne voziti automobil. Ima tu još razloga. U Berlinu ima dosta biciklista i turista koji voze skutere, zbog njih se kao vozač ne osećate sigurno. Želim da budem odgovoran, posebno u kasnim satima.

Deluje i da ne želite da vozite skupocene automobile i iz drugih razloga…

– Ima i toga, tu dolazim i do nekih moralnih pitanja. Automobil vam nije nužan u gradu koji ima ovako veliki sistem javnog prevoza. Evo, upravo ću sada posle ovog razgovora da krenem metroom kući. Ujutru sam isto tako došao na trening. Mogu da čitam, da razgovaram telefonom, da odgovaram na mejlove… Dakle, daleko produktivniji sam u tom periodu dok putujem prevozom nego što bih bio da vozim – zaključio je Neven Subotić.