Legendarni 41-godišnji Đanluiđi Bufon napisao je pismo 17-godišnjem sebi.

U kolumni za ‘Players tribune’ Điđi Bufon napisao je pismo sebi iz perioda kada je bio 24 godine mlađi i nije imao pojma šta ga čeka u životu i karijeri.


U vrlo emotivnom tekstu, opisao je svoju borbu sa depresijom u periodu kada je bio na vrhuncu, kao i zbog koga je počeo da se bavi golmanskim poslom.

Takođe, opisao je i incident kada je urinirao po policijskom vozilu, ali i kakav je bio nestašan dečak.

Zavalite se i uživajte u ovom pismu:

– Dragi 17-godišnji Đanluiđi,

Pišem ti ovo pismo kao 41-godišnjak koji je prošao mnogo toga u životu i načinio neke greške. Imam neke dobre vesti i neke loše vesti za tebe. Prava je istina da sam ovde kako bih ti govorio o tvojoj duši. Da, tvojoj duši. Verovao ili ne, imaš dušu. Počnimo s lošim vestima. Imaš 17 godina. Uskoro ćeš postati pravi fudbaler, baš kao u tvojim snovima. Misliš da sve znaš. Istina je, moj prijatelju, da ne znaš ništa.
Za samo nekoliko dana, dobićeš priliku da nastupiš u prvoj utakmici Serije A protiv Parme i ne znaš dovoljno da bi bio uplašen. Trebalo bi da budeš u krevetu i piješ toplo mleko. A šta ćeš ti učiniti? Ti ćeš otići u noćni klub s prijateljima iz Primavere. Popićeš samo jedno pivo, zar ne? Ipak malo pretjeruješ. Glumiš filmskog lika. Snagatora. Tako se obično nosiš s pritiskom, za koji i ne znaš da ga osećaš. Uskoro ćeš biti ispred noćnog kluba, svađajući se s policajcima u jedan sat ujutro.

Samo idi kući. Idi u krevet. I molim te, nemoj da mokriš po točku policijskog auta. Policajci to neće smatrati smešnim, klub to neće smatrati smiješnim i rizikovaćeš sve za šta si radio. To je ona vrsta haosa koju sam sebi izazivaš, bez ikakvog razloga. To je ono što gori u tebi i navodi te na greške. Naravno, ti misliš da svojim saigračima pokazuješ kako si snažan i slobodan, ali zapravo je to samo maska koju nosiš.

Za samo nekoliko dana, imaćeš tri stvari koje su vrlo opojne, ali i vrlo, vrlo opasne. Novac, slavu i posao svojih snova. Sad sigurno razmišljaš šta bi moglo da bude opasno u tome? Pa, radi se o paradoksu. S jedne strane, istina je da je golmanu potrebno samopouzdanje. Mora da bude neustrašiv. Ako treneru ponudiš da bira između tehnički najboljeg golmana sveta i najneustrašivijeg golmana, garantujem ti da će svaki put odabrati neustrašivo kopile.

S druge strane, osoba koja je neustrašiva može lako da zaboravi da ima um. Ako živiš nihilistički, mislim samo na fudbal, tvoja duša će početi da vene. Na kraju ćeš postati tako depresivan da nećeš hteti da ustaneš iz kreveta. Možeš se smejati koliko god hoćeš, ali to će se dogoditi tebi. Dogodiće ti se na vrhuncu karijere, kad budeš imao sve šta čovek može da poželi u životu. Imaćeš 26 godina. Bićeš golman Juventusa i italijanske reprezentacije. Imaćeš i novac i respekt. Ljudi će te zvati Supermenom.

Ali ti nisi nikakav superheroj. Ti si samo čovek kao i svi ostali. A pritisak tvog zanimanja može da te pretvori u robota. Tvoja rutina može da postane zatvor. Ideš na trening. Dolaziš kući i gledaš televiziju. Ideš na spavanje. Isto to radiš i sledeći dan. Pobeđuješ. Gubiš. Sve se ponavlja iznova i iznova.

Jednog jutra, kad ustaneš iz kreveta i kreneš na trening, tvoje će noge početi nekontrolisano da se tresu. Bićeš tako slab da nećeš moći da voziš svoj auto. Najpre ćeš misliti da se radi samo o umoru ili virusu. Ali biće sve gore. I samo ćeš misliti na spavanje. Na treningu će ti se svaka obrana činiti kao ogroman napor. Tokom sedam meseci, teško ćeš pronalaziti životnu radost.

Ovdje moramo malo zastati. Znam šta misliš dok čitaš ovo kao 17-godišnjak. Kako je to moguće? Ja sam srećna osoba. Ja sam rođeni vođa. Budem li golman Juventusa, budem li zarađivao milione, moram biti srećan. Nemoguće je biti depresivan.
Moram ti postaviti važno pitanje. Zašto si odlučio da posvetiš svoj život fudbalu, Điđi? Sećaš li se? I molim te, nemoj mi reći da je to bilo zbog Tomasa Enkona. Moraš da ideš dublje od toga. Moraš da se setiš svakog detalja.

Imao si 12 godina. Da, igralo se Svetsko prvenstvo 1990. godine u Italiji. Prvu utakmicu na San Siru igrali su Argentina i Kamerun. Ali gde si ti bio za vrijeme prve utakmice? Zatvori oči. Bio si sasvim sam u svom dnevnom boravku. Zašto s tobom nisu bili tvoji prijatelji, kao inače?

Ne možeš se setiti. Tvoja baka bila je u kuhinji i spremala ručak. Tog dana bilo je tako vruće da je zatvorila sve prozore kako bi u sobi bilo svežije. Sve je bilo u mraku, osim žutog odsjaja televizije. Šta vidiš? Vidiš čudno ime. Kamerun. Ne znaš gdje je Kamerun. Do tada nisi ni znao da takvo mjesto uopšte postoji. Naravno, znaš Argentinu i Maradonu, ali postoji nešto magično u igračima iz Kameruna.

FOTO: Twitter

Vruće je po letnjem suncu, ali njihov golman i dalje nosi kompletnu opremu. Duge crne pantalone. Zelena majica dugih rukava s ljubičastim okovratnikom. Način na koji se kreće, način na koji stoji, fantastični brkovi. Očarao je tvoje srce na neobjašnjiv način.

On je najkul čovek kojeg si ikad vidio. Komentator kaže da je njegovo ime Tomas Enkono. A onda, magija. Korner za Argentinu, Tomas trči kroz gužvu i izbija loptu 30 metara u vazduh. To je trenutak kada si znao šta želiš da učiniš sa svojim životom.
Ti ne želiš da budeš običan golman. Ti želiš da budeš ovakav golman. Želiš da budeš divlji, hrabar, slobodan. Minut po minut, gledajući utakmicu, ti postaješ ono što jesi. Tvoj život se ispisuje. Kamerun daje gol, a ti postaješ tako nervozan zbog želje da izdrži da to postaje fizički neizdrživo. Skačeš po kauču. Stalno si ispred ekrana. Kada je Kamerunu i drugi igrač isključen, više ne možeš ni da slušaš.

U poslednjih pet minuta, skrivaš se iza televizora s isključenim zvukom. Povremeno viriš da shvatiš šta se događa i potom se opet sakriješ. Konačno gledaš kako igrači Kameruna slave. Odmah trčiš na ulicu. Još dvoje dece iz komšiluka čini isto. Svi viču: ‘Jesi li gledao Kamerun? Jesi li gledao Kamerun?’.

Tog dana u tebi se rodila vatra. Kamerun je mesto koje postoji. Tomas Enkono je čovek koji postoji. Ti ćeš pokazati svetu da Bufon postoji. Zbog toga ćeš postati fudbaler. Ne zbog novca i slave. Nego zbog umijeća i stila Tomasa Enkona. Zbog njegove duše”.

Moraš da zapamtiš da novac i slava nisu svrha. Ako ne vodiš brigu o svojoj duši, ako ne tražiš inspiraciju u stvarima izvan fudbala, ti ćeš propadati. Ako bih morao da ti dam samo jedan savet, onda bi to bilo da budeš znatiželjniji o svijetu oko sebe dok si još mlad. Tako ćeš sačuvati sebe i posebno svoju porodicu od mnogo problema.

Biti golman znači biti hrabar, to je istina. Ali biti hrabar ne znači biti ignorant, Điđi. U dubini tvoje depresije, dogodiće se nešto lepo i neobično. Jednog jutra, odlučićeš da prekineš svoju rutinu i pođeš na doručak u drugi restoran u Torinu. Tako ćeš gradom prolaziti novom rutom i šetati kraj muzeja umetnosti

Spolja je poster na kojem piše – Šagal. Već si ranije čuo to ime, ali ne znaš ništa o umetnosti. Imaš posla, morao bi da pođeš. Ti si Bufon. Ali ko je Bufon? Ko si ti, zapravo? Znaš li?

Ovo je najvažniji deo ovog pisma. Moraš ući u taj muzej tačno tog dana. Biće to najvažnija odluka u tvom životu. Ako ne uđeš u taj muzej, nastavićeš živeti kao fudbaler, kao Superman, sve svoje osjećaje i dalje ćeš zaključavati u podrum, a tvoja će duša i dalje propadati.

Ali ako uđeš unutra, vidjećeš stotine Šagalovih slika. Većina njih neće ostaviti nikakav utisak. Neke su dobre, neke su zanimljive, neke ti ne govore baš ništa. Ali, onda ćeš videti jednu konkretnu sliku koja će te udariti poput munje. Zove se Šetnja.

To je gotovo dečija slika. Muškarac i žena su u parku, imaju piknik i sve je čarobno. Žena leti u nebo poput anđela, a muškarac stoji na zemlji i smeje se, držeći je za ruku. To je poput dječijeg sna. Ova slika preneće nešto sa drugog svijeta. To će ti dati osjećaj deteta. Osjećaj sreće u jednostavnosti. Osećaj Tomasa Enkona koji udara loptu 30 metara u vazduh. Osećaj tvoje bake koja te doziva iz kuhinje. Osećaj sedenja u mraku iza televizora, u molitvi.

Kako odrastamo, lako zaboravljamo na te osjećaje. Moraćeš se vratiti u muzej odmah sljedećeg dana. To je važno. Žena koja prodaje ulaznice čudno te gleda. Reći će ti: ‘Zar niste bili ovde i juče’. Nema veze. Samo uđi. Ova umetnost biće za tebe najbolji lijek. Kad otvoriš svoj um, unutrašnja težina koju osećaš će se podignuti, kao što je ona žena na Šagalovoj slici podignuta u vazduh.

Postoji neverovatna ironija u ovom trenutku. Nešto što nam je život ispisao. Toliko neobjašnjivih i prelepih stvari će se dogoditi da će ti se činiti kako su povezane. Ovo je jedna od njih. Jer kad budeš mladi igrač Parme, iz neznanja ćeš učiniti nešto što će te obeležiti. Pred velike utakmice, želećeš da učiniš veliki gest, kojim ćeš saigračima i navijačima pokazati da si vođa, da si hrabar, da imaš snažan karakter.

I tako ćeš na svoju majicu napisati reči koje si jednom video urezane na školskoj klupi. Napisaćeš “Smrt kukavicama”. Pomislićeš da je samo motivaciona poruka. Nećeš znati da je to slogan ekstremno desnih fašista. To je jedna od onih grešaka koje će tvojoj porodici naneti mnogo bola. Ali te su greške važne, zato što podsećaju da si i ti čovek. One te stalno iznova podsećaju da zapravo nemaš pojma ni o čemu, moj prijatelju.

To je dobro, zato što će fudbal učiniti dobar posao pokušavajući da te uveri da si poseban. Ali moraš da zapamtiš nisi nimalo drukčiji od barmena ili električara, s kojima ćeš biti prijatelj celog života.

Ovo će te izvući iz depresije. Ne prisećanje na to koliko si poseban, nego prisećanje da si isti kao i svi ostali. To ne možeš shvatiti sada, sa 17 godina, ali obećavam ti da je prava hrabrost u pokazivanju slabosti, a ne stidu zbog njih.

Zaslužio si dar života, Điđi. Baš kao i svi ostali. Zapamti to. Stvari su povezane na načine za koje si premlad i naivan da bi ih sada video. Žao mi je jedino što nisi ranije otvorio svoj um svetu. Možda je stvar u tome što si ti takav.

I s 41 godinom i dalje ćeš osećati taj žar u sebi. I dalje nećeš biti zadovoljan, oprosti što to moram reći. Čak ni trofej Svetskog prvaka u tvojim rukama neće smiriti taj osećaj. Sve dok ne dočekaš sezonu u kojoj nećeš primiti nijedan gol, nećeš biti zadovoljan.

Da, možda je tačno da si oduvek bio takav. Sećaš li se prve zime kada si otišao u posetu ujaku u planine u Udine? Ili je to uspomena koje se može setiti samo stariji čovek? Bilo ti je četiri godine. Tokom noći je padao sneg. Nikad pre nisi video sneg. Probudio si se, pogledao kroz prozor i video san. Cela zemlja postala je bela.

Istrčao si napolje u pidžami, nisi uopšte razumeo šta je sneg. Ali nije bilo oklevanja. Gledao si u gomilu snega i šta si učinio? Jesi li razmišljao? Jesi li se čudio? Jesi si utrčao u kuću po kaput?

Ne, skočio si pravo u sneg. Neustrašivo. Tvoja baka je povikala: “Đanluiđi!!!!!! Ne! Ne! Ne!”. Bio si potpuno mokar i smejao se. Završio si s groznicom cele nedelje. Ali nije te bilo briga. Bez oklevanja. Pravo u snijeg. To si ti.
Ti si Bufon. Ti ćeš pokazati svijetu da postojiš.