Selektor Srbije Ljubiša Tumbaković govorio je o predsedniku FS Crne Gore i legendi jugoslovenskog fudbala Dejanu Savićeviću.

Šef stručnog štaba ‘orlova’ bio je gost ‘Azbuke’ koju priređuje novinar portala ‘Mondo’ Nebojša Petrović. Kada se došlo do slova ‘D’ tema je bio Dejan Savićević. Evo šta je Ljubiša Tumbaković rekao o poredsedniku FS Crne Gore sa kojim se nije rastao na baš najbolji način posle slučaja ‘lažna država Kosovo’.


– Postoji taj igrački momenat u kojem je svaka moja reč suvišna i ne može verodostojno da opiše njegovu genijalnost. Postoji i ovaj rukovodeći deo koji je takođe imao svoje lepe trenutke. Taj jedan detalj, jedan dan ili preciznije rečeno dva dana, koji su izazvali toliko buke i prašine, nisu, ne mogu i neće nikada da promene moj stav o Dejanu Savićeviću – rekao je Ljubiša Tumbaković.

Slovo ‘Z’ bila je Zvezda, večiti rival, o kojoj je Tumbaković govorio sa poštovanjem.

– Vodio sam 40 ‘večitih derbija’. Ako neko poštuje Crvenu zvezdu, onda sam to ja. Malo je to rivalstvo devalvirano u poslednje vreme. Meni je Partizan na prvom mestu, ali bez Zvezde nema ni Partizana. Jedni drugima daju na težini. Ko nije bio akter Derbija, ko nije doživeo taj veličanstveni ambijent, nije se ni bavio fudbalom. Moj prvenac je bio 1992. godine na ‘Marakani’ pred 95.000 ljudi. Ima li nešto lepše!? Pa, kako onda da ne poštujem Zvezdu? Sada sam na jednoj odgovornoj funkciji i moja objektivnost ne sme nijednog trenutka da se dovede u pitanje. Pozvao sam Zvezdine igrače jer smatram da su oni to svojim igrama i zaslužili. Grupa u Ligi šampiona je teška, jer se igra protiv timova koji svakog vikenda u svojim ligama imaju neki derbi. Za razliku od Zvezde koja dva ili tri puta godišnje igra protiv sebi ravnih – rekao je Tumbaković.

A, govorio je i o svom Partizanu.

– Otac me je odveo na prvu utakmicu kada sam imao 10 godina. Zatekao sam onu generaciju koja je igrala finale Kupa šampiona protiv Real Madrida. Stadion dupke pun, atomski fudbal, uživancija… Posle sam zavoleo Boru Đorđevića. Imao je neki poseban šmek. A i živeli smo zgrada do zgrade. On u 36, ja u 38. Tada autogrami nisu bili popularni, ali bilo mi je dovoljno da se pojavi na terasi i da me zamoli da mu nešto donesem iz prodavnice. Bacio bi lovu sa drugog sprata, a mi smo se dole tukli ko će da uhvati svežanj novčanica i ko će da ga posluša. Ponosan sam na sve svoje titule u Partizanu. Najdraža mi je ta prva jer sam morao da se dokazujem i da se borim protiv nepoverenja kompletne javnosti. Kada uđete u svlačionicu u kojoj sedi 10 reprezentativaca, možete da preživite isključivo s autoritetom znanja. Da oni prepoznaju da ste upoznati sa materijom. Prevazišao sam tremu posle par treninga na Zlatiboru i sve je vrlo brzo došlo na svoje mesto. Posle je stigla i druga titula, možda još draža. Nismo igrali Evropu, Nenad i Zeka su prodali 10 igrača da bi klub preživeo i ušli smo u sezonu sa ciljem da ne ispadnemo iz lige. Dogodilo se da smo osvojili ‘duplu krunu’ i oborili mnoge rekorde. Klincima poput Ćire, Save, Nađa, Belog Bjekovića, pridodali smo Baticu Mirkovića iz Rada, Đanija Ćurčića iz Ofke i Čurovića iz Zemuna. Vrhunac je bio u polufinalu kupa protiv Crvene zvezde kada smo odigrali jednu od najlepših utakmica u mojoj karijeri – istakao je Tumbaković.