Nije tajna da se naš fudbal ne kotira visoko u evropskim ligama. Iako se u poslednjem periodu stanje poboljšava, daleko od toga da su stvari na nivou Evrope ili čak i zemalja iz okruženja.

Većina klubova u Srbiji ove sezone dobila je nove (pojedini sanirali stare) terene i prateću infrastrukturu. Prethodnih godina stizali su polako reflektori. Ipak, iako se u Srbiji nesumnjivo radi na poboljšanju uslova, daleko da možemo da kažemo da je srpski fudbal u rangu neke jače lige, pa čak i zemalja iz okruđenja poput Rumunije, Mađarske, Slovenije i Hrvatske…


Gledalaca je malo, a izvesno je da će ih biti sve manje jer klubovi u Srbiji nemaju prateće sadržaje zbog kojih bi navijačima bilo prijatno da ovog lega na temperaturama od 30+ stepeni izgaraju na suncu. Sigurno je da ukoliko bismo počeli sa ispravljanjem određenih stvari da bi se ljudi vratili na stadion, a stvari bi krenule na bolje po srpski fudbal.

Ketering na stadionu!

Nijedan stadion u Super ligi i Prvoj ligi Srbije nema ketering (a sigurno smo da bi to donelo dodatan prihod klubovima), a nigde nije moguće uneti čak ni vodu. Tako da je će porodici sa malom decom koja odluči da prati (u julu mesecu) neku fudbalsku utakmicu uslovi biti nesnošljivi. Određeni broj stadiona u poseduje restoran, obično se nalaze na zapadu, te je teško doći do njega sa ostalih tribina.

Pokrivenost stadiona!

Opet, dolazimo do vremenskih uslova. U slučaju sunca ili kiše, navijači u Srbiji su osuđeni na milost i nemilost jer veliki broj stadiona nije pokriven. Tako da postoji dobar broj ljudi koji izbegavaju posete srpskim stadionima upravo zbog toga što nisu sigurni šta će ih na njima dočekati.

Ratovi saoštenjima!

Ova stavka nema direktnog uticaja na navijače. Ipak nema sumnje da utiče na odluku navijača da li da posete neki stadion ili ne.  Bez obzira da li priče o kojima se piše imaju pokrića ili ne, ostavljaju gorak ukus u ustima prosečnog gledaoca kome je stalo do toga da bodri svoj klub i uživa u njegovim mečevima!

Toaleti na stadionima!

Zbog prirode posla obišao sam većinu stadiona u Srbiji, od velikih do onih malih. Bilo je svačega na njima. Pojedini nisu imali mokri čvor, dok je većina njih kraj terena imala po jedan ili dva koji su jedva u funkciji (zamislite situaciju u kojoj stotine ljudi čeka na red u jednom toaletu koji se ne čisti). Na jednom od većih stadiona ukoliko želite da se ‘olakšate’ možete da dođete  do toaleta samo uz pomoć lampe sa mobilnog telefona. 

Suma sumarum, nije potrebno mnogo da bismo na stadionima imali koliko toliko uslove dostojne čoveka, a do tada, ne verujem da će mnogo ljudi sa tribina bodriti naše fudbalere.