Doskorašnji čuvar mreže Zemuna sezonu 2018/19 pamtiće po Pirovom uspehu.

Branio je odlično i bio jedan od najbolje ocenjenih igrača Superlige, ali nije uspeo da izbori opstanak u eliti sa svojim Zemunom.


Marku Miloševiću je istekao ugovor sa klubom iz Gornje varoši, spreman je na nove izazove ali i kako sam tvrdi, ispadanje sa voljenim klubom iz elite ostaviće upečatljiv ožiljak na njegovu karijeru. Branio je dobro Milošević i čuvao šta se može sačuvati, ali je loš prolećni deo prvenstva za Dejanom Đurđevićem na klupi skupo koštao Zemunce.

Pitanje je šta dalje, Marko Milošević je ponikao u Zemunu doslovce nekoliko metara od svog doma, na Gradskom stadionu, a potom je igrao za Grafičar, Radnički iz Nove Pazove, Smederevo, Sinđelić i Voždovac, dok se 2017. godine nije vratio u matični klub. Utisak je da će ovog leta doći i do prvog inostranog angažmana, a u intervjuu za HotSport Milošević je govorio o jednoj od uzbudljivijih sezona koja se završila onako kako u taboru zeleno-plavih niko nije želeo.

Tešku sezonu u Gornjoj varoši obeležila je ‘trenerska vrteška’, čak četiri promenjena imena šefova stručnog štaba u svega jednoj sezoni. Počelo je sa Milanovićem, a završilo se sa Kokovićem koji je nedavno postao trener Voždovca.

– Imali smo veoma tešku sezonu. Krenuli smo sa Milanom Švabom Milanovićem i u prvih par kola imali zabranu registracije igrača gde smo igrali sa omladincima. Dobro smo i odigrali taj deo, 1:1 sa Čukaričkim na Banovom brdu, nerešeno i sa Vojvodinom kada je Simić u nadoknadi dao gol. Prvi poraz bio je od Radnika kada se desila i prva promena na klupi, došao je Kruščić. Imali smo slabe rezultate tad, čak i kada smo dobro igrali kao protiv Crvene zvezde gde smo na kraju izgubili 2:1. Posle toga došao je Švaba Đurđević, sa njim smo imali veoma loš niz, nijednu pobedu. Kada se podvuče crta, objektivno smo imali slabu sezonu. I pred početak su nas ljudi već izdvajali kao glavnog kandidata za ispadanje. Verovao sam da ćemo opstati jer smo sezonu pre ove ušli u Superligu i igrali odlično sa Švabom Milanovićem. Igrali su Petković, Trajković, Cvetković, Simić, Laciskas, Vukadinović i očekivao sam da ćemo se izvući. Razmišljali smo da ima vremena, pogotovo kada se prepolove bodovi, ali smo mi morali da sakupimo bodove da bismo imali šta da prepolovimo. Mislim da je Koković trebalo ranije da dođe. Oživeo je ekipu i vratio je veru da možemo da pobedimo. Od oktobra 2018. nismo nikada dobili, pa je usledila pobeda protiv Mačve od 1:5. Uspeo je da nas digne, da je dva kola ranije došao mislim da bismo obezbedili opstanak.

Najupečatljiviji utisak na Miloševića ostavio je najmlađi od četvorice stratega.

Rade Koković je definitivno jedan od najboljih trenera koje sam imao u svojoj karijeri. Mlad je i zna šta hoće, želi kvalitetan i moderan fudbal. Kao čovek je izuzetan, posvećen, kao i celi stručni štab. Nekoliko dana smo pred odlučujući meč sa Radom bili u Kući fudbala u karantinu gde je stručni štab sve vreme, dan i noć provodio pored računara, planirajući, praveći taktiku… Svakom igraču su posebno pridavali pažnju. Ponavljam, radili smo u nenormalnim uslovima i u takvim situacijama se sve ne svodi na fudbal. Moraš nekada da budeš čovek. Da popričaš sa igračima, nađeš način da ga podigneš. Uspeli su u tome, ali nažalost mesec i po dana je vrlo kratak period da se izbori opstanak sa ekipom koja je imala devet bodova kada si stigao. Za Kokovića i njegov stručni štab imam samo reči hvale.

FOTO: STARSPORT

Koliko ti je teško da podigneš atmosferu u timu kao kapiten?

– Bilo je vrlo teško, nisam znao na koji način da motivišem saigrače. Radili smo u nenormalnim uslovima, ne samo što se tiče rezultata. Klub nije u najboljem stanju. Kada se nezadovoljstvo prouzrokovano rezultatima poveže sa ostalim nezadovoljstvima koja su tu, vrlo je teško bilo koga motivisati. U našem druženju smo pronašli motiv da se borimo, a i niko ne želi da ispadne. Navijači su nam uvek davali sjajnu podršku, nijedna ružna reč nikada nije stigla sa tribine. Čak i pred početak plej-auta kada smo jednom nogom već ispali, došli su na trening i ulili nam samopouzdanje. Teško je kada ispadneš iz lige sa klubom koji voliš i gde si kapiten, a čekao si na elitu deset godina. Šta da se radi, dani idu dalje, svakog jutra izlazi sunce… Vratiće se Zemun.

Da li je uopšte teško biti kapiten jednog tima pošto to nije česta praksa u svetu fudbala?

– Jeste. Važi to pravilo da se golmanima ne daje traka jer nisu u polju pa ne mogu da prenose instrukcije sa klupe. Po mom mišljenju to i nema nekakve veze jer trener stoji sa strane i može da kaže svakom igraču šta želi. A i nositi traku nije samo vizuelni detalj na terenu, već mnogo više. Pogotovo van terena gde moraš da budeš primer ljudima, ponašanjem, treniranjem, liderstvom… Što se moje kapitenske uloge u Zemunu tiče, saigrači su me poštovali, sprovodili smo sve zajednički u delo i odlično smo funkcionisali.

Šta je to što je Zemunu falilo da se domogne opstanka u eliti?

– Sve po malo. Bilo je dosta stvari koje je trebalo menjati. Ne mogu da pričam o stručnim stvarima jer sam igrač, ali je jasno da je promena trenera morala da usledi ranije. Da nas osveži i digne. Morala je bolja situacija da bude u klubu, da li smo imali igrački kvalitet ili ne, to je takođe upitno. Ali smo dokazali u plej-autu da smo evidentno imali, igrali smo sjajan fudbal. Većina ljudi iz fudbala smatra i da smo igrali najlepše u plej-autu. Sve to kada se skupi rezultiralo je ispadanjem.

Da li ti imponuje što po analizama i statističkim parametrima ti kao golman tima koji je ispao iz lige imaš izvanrednu sezonu?

– Svakako da imponuje. Žal je što smo ispali, ali mi znači što sam među najbolje ocenjenim igračima lige. Pogotovo jer sam izašao iz teške povrede kada sam imao sudar na treningu sa Cvetkovićem i doživeo povredu slepoočnice i prelom jagodične kosti. Vratio sam se isključivo zahvaljujući radu sa trenerom golmana Nebojšom Manojlovićem kome sam izuzetno zahvalan. Vratio me je na srpski fudbalski svet i sve odbrane koje sam pravio su njegova zasluga jer je verovao u mene i pomogao mi na pravi način. Koliko su to moje odbrane i dobre ocene mojih partija, toliko su i njegove.

Nikada nisi branio protiv svog Zemuna u karijeri, da li misliš da ćeš ikada moći?

– Branio sam prijateljske utakmice, ali nijednu zvaničnu protiv Zemuna. I iskreno ne znam kako bi to izgledalo, zamišljao sam dok sam branio za Voždovac i kada je Zemun ušao u Superligu da će doći do tog duela, ali na moju sreću nije. Zemun me je pozvao dok sam bio na pripremama i prihvatio sam da se vratim.

Mogao se primetiti odličan odnos sa navijačima Zemuna, pogotovo onim ‘vrućim jezgrom’.

– Odrastao sam u Zemunu, nisam navijač kluba u tom smislu da sam odlazio često na tribinu, ali osećam Zemun isto kao i oni. To su moji drugari iz kraja. Obično imam dobar odnos sa navijačima gde god da igram, nekako mislim da ih osećam i razumem, i u Voždovcu sam imao izuzetan odnos sa tamošnjim navijačima. Tamo su mi takođe skandirali ime u znak poštovanja, ne mogu da opišem koliko mi je to značilo. Ostavio sam dakle dobar utisak na njih i odbranama, ali i kao čovek. Međutim, ništa ne može da se poredi sa navijačima Zemuna, vodili su nas iz utakmice u utakmicu i uvek bili na našoj strani. Ni loši vremenski uslovi nisu im bili problem, pružili su nam veliku podršku pred odlučujuću utakmicu u Kući fudbala, a i na Banjici tokom samog meča.

FOTO: STARSPORT

Prilikom nekoliko loših rezutata na Gradskom stadionu, navijači su ti ipak skandirali ime. Kako si se tada osećao?

– Meni to daje podstrek da budem još bolji i puno mi znači. To mi više znači nego da mi skandiraju u Mančester Junajtedu. Naravno, nije sporno da bih voleo da budem u Junajtedu, ali ovo su ljudi koji tu žive i znam da me iskreno poštuju i vole.

Posle odličnih odbrana u Humskoj protiv Partizana, mediji su te povezivali sa crno-belima koji su navodno bili zainteresovani za tebe.

– Bilo je još zimus priče. Zaista sam dobro branio tu utakmicu u Humskoj i nastala je priča da me žele. Mada ništa se ozbiljno nije desilo oko toga pa sam ostao u Zemunu. Imam 28 godina i bitno mi je da branim, što je teško pored Vladimira Stojkovića. Imao sam i cilj da ostavim Zemun u Superligi, mislim da ne bi bilo fer da sam otišao zimus jer bih se ceo život pitao šta bi bilo i da li bi se desilo nešto drugačije da sam ostao. Ne kažem da sam ja neki golmanski vanzemaljac, samo sam želeo da završim započeto.

Kakvi su sada planovi što se transfer roka tiče?

– Hoću da mi se pre svega slegnu utisci nakon ispadanja iz Superlige. Istekao mi je ugovor sa Zemunom i preda mnom je bitan period. Najvažnije mi je da branim, smatram da sam u najboljim golmanskim godinama i smatram da mi treba jedan ozbiljan klub, iz zemlje ili inostranstva, ne samo zbog branjenja već i materijalne stabilnosti. Moram da razmišljam i o porodici i svom životu, voleo bih da to bude neki od timova sa vrha Superlige ili u inostranstvu.

Vidiš li u Zemunu pravog naslednika u liku mladog i talentovanog Miloša Krunića?

Krunić je veliki potencijal Zemuna, dete Zemuna. Uz mene jedini Zemunac u klubu. A i klub se uvek vezuje uz dobre lokalne golmane. Ristović, Adamović, Topalović, Kirovski, Kahriman… Zemun je uvek imao dobre golmane iz svog kraja. Siguran sam da i ako odem neću brinuti kome ostavljam mesto jer je Krunić odličan.

Radomir Koković je nakon što se dobro pokazao u Gornjoj varoši napustio Zemun, realnost je da bi njegovim putem mogao da krene i deo prvotimaca.

– Lično bih voleo da što više igrača ostane u Zemunu kako bi se klub što pre vratio u elitu. Smatram da je najveće pojačanje morao da bude ostanak Radeta Kokovića u klubu, ali Zemun nije uspeo da ga zadrži. Ali bilo je i teško, došao je i napravio sjajne rezultate. Cela Srbija ga je upoznala i zna za šta je spreman. Na upravi je bilo da pokuša da ga zadrži.

FOTO: STARSPORT

Da li razmišljaš o povratku i trećem mandatu u Zemunu iako još uvek nisi prešao u drugi klub?

– Ljudi sa strane dolaze i prolaze kroz klub, a Zemunci ostaju. Ja verujem da ću se susresti sa svim tim Zemuncima sa kojim sam igrao, il sa kojim ću igrati, opet u našem klubu. Nebitno u kojoj ulozi, da li kao treneri, prijatelji kluba ili bilo šta. Ceo život ću biti tu za Zemun.

Za kraj intervjua, Milošević nam je ispričao interesantnu priču o tome kako se njegova kuća nalazi tik pored stadiona Zemuna.

– Moja porodica je jedna od najstarijih u Zemunu. Doselili su se ovde još 1789. godine, još dok je grad bio u izgradnji. Sve je počelo tako što je moj davni predak Antonije Gligorić, kako je bilo pravo prezime moje familije, učestvovao u buni protiv Turaka kod Jagodine. Morao je da prebegne u Austrougarsku kako bi spasao porodicu i promenio je prezime iz Gligorić u Milošević. Moji preci su bili živi bedem Austrougarima od Turaka, kao i većina starosedelačkih zemunskih porodica koji su bili živi štit Austrougarima od Osmanlija. Zato i većina tih porodica ima špicnamet, a neki su morali čak da menjaju i slave jer su ih prema slavama pronalazili Turci. Stadion se jednostavno ‘pojavio’ kraj moje sadašnje kuće 1953. godine u obliku u kom je i sada. Za vreme komunizma je oduzimano zemljište ljudima koji su živeli na prostoru današnjeg stadiona, mi smo ostali pored. Logično, cela porodica navija za Zemun i za njih ne postoji nijedan klub sem tog. Ja kao profesionalac poštujem svaki klub čiji dres nosim i ne pravi razliku, ali ako biste recimo pitali mog ujaka, za njega ne postoji ni Zvezda, ni Partizan, samo Zemun. Učen sam da je to moj klub.

FOTO: STARSPORT