Davno beše april 1966. Protekle su već 53 godine, ali sećanja na legendarni dvomeč dva velika tima tog fudbalskog doba, Partizana i Mančester junajteda, ne blede.

To posebno, kada se uzmu u obzir i okolnosti u kojima je meč odigran, jer je svim ljubiteljima fudbala poznato da je Mačester junajted samo osam godina pre toga, igrao u Beogradu četvrtfinale, izbacio tadašnjeg prvaka Jugoslavije C. zvezdu, a po povratku u Englesku (6. februara 1958), dogodila se tragična avionska nesreća u kojoj je stradala većina ekspedicije Mančestera. Četvorica preživelih – trener Ser Mat Bazbi, golman Hari Greg, Bili Folks i potonji Ser Bobi Čartlton, ponovo su stigli u Beograd na još jedan duel sa jugoslovenskim šampionom, ovoga puta u polufinalu Kupa šampiona protiv Partizana.


Bazbi je jedva preživeo, a već ujesen 1958. je bio ponovo za kormilom i započeo stvaranje novog tima. Ovo što je imao pred utakmicu sa crno-belima je stvarao svih ovih godina, a to je bogami, tim za respekt. Od golmana Grega do levog krila Konelija sve reprezentativac do reprezentativca, a njih je čak imao i na klupi. Ustvari, taj Mančester je reprezentacija sastavljena od reprezentativaca Engleske, Škotske i Irske.

Vredi napomenuti da je taj tim Mančestera junajteda, koji je nastradao u Minhenu posle duela u četvrtfinalu Kupa šampiona 1958. već bio viđen kao budući šampion Starog kontinenta, jer su svi fudbalski stručnjaci imali nepodeljeno mišljenje da je Mat Bazbi sa svojim momcima jedini bio sposoban da se odupre Realu iz Madrida. Nešto slično je važilo i 3 godine pre toga u prvom Kupu šampiona, kada je tim Partizana takođe slovio za jedan od najboljih, ako ne i najbolji tim na Kontinentu, kao i Mančester junajted te ’58. godine, a da život piše zaista romane, mogli su se uveriti svi ljubitelji fudbala i pred ove duele u aprilu 1966. jer je ekipa Mančester junajteda ponovo među stručnjacima fudbala bila proglašena za velikog favorita za osvajanje trofeja, uz ekipu Partizana, koja je takođe te godine imala izuzetno visok rejting. Mančester junajted nije ni tada uspeo, iako je imao nestvarno dobar tim, ali mu je to pošlo za rukom 2 godine kasnije kada je u finalu pobedio ekipu Benfike sa 4:1 (doduše u produžecima i na Vembliju) i konačno prigrlio toliko željeni trofej. Partizanu to, nažalost, nije pošlo za rukom…

No, idemo redom…Crno-beli su puni samopuzdanja posle eliminacije Sparte iz Praga sa dosta optimizma dočekali goste iz Engleske, a Bazbijevi momci i sva štampa sa ostrva su bili ubeđeni u prolazak Mančestera u finale. Već na žrebu, koji je obavljen u luksuznom hotelu Karlton u Kanu, Mat Bazbi je imao mogućnost da bira gde će se igrati prvi meč i odabrao je da domaćin prvog meča bude Beograd. Engleski šampion je u četvrtfinalu u Mančesteru pobedio Benfiku samo s 3:2, a u Lisabonu čak s 5:1.

Da li uopšte treba spominjati koliko je interesovanje vladalo za ovaj meč? Sve ulaznice su bile rasprodate dok dlanom o dlan… Prodato je 39.000 ulaznica od kojih je ostvaren rekordan prihod sa jedne fudbalske utakmice odigrane u Beogradu do tada – 58 miliona dinara.

Uoči utakmice s Mančesterom britanski ambasador u Beogradu ser Dankan Vilson je priredio u svojoj rezidenciji prijem za igrače oba tima.

Susret je počeo u sredu, 13. aprila 1966, u 16 č, posle predigre pionira Partizana i Radničkog (B).

„Crno-beli” su pobedili engleskog prvaka s 2:0 (0:0).

PARTIZAN – MANČESTER JUNAJTED 2:0 (0:0)

Beograd, 13. april 1966. Prva utakmica polufinala.
Stadion JNA. Gledalaca: 50.000
Sudija: Kurt Čenčer (SR Nemačka)
Strelci: Hasanagić 46′ i Bečejac 58′.

Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer.

Mančester Junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirand, Folks, Stajls, Best, Lo, Čarlton, Herd, Koneli.

Meč u Beogradu je imao dva dijametralno suprotna poluvremena. U prvom, Partizan je bio malo bojažljiv, a gost oprezan, iako je imao i dve-tri poluprilike i jednu nestvarnu, kada je Denis Lo sa pola metra pogodio prečku i to kao da je nagovestilo događaje u nastavku meča. Okuraženi Partizan, shvativši da to baš i nije tim kakvog su oni zamišljali u svojoj mašti, krenuo je od silovito, i već u 46. na centaršut Jusufija, Hasanagić je prelepim lob udarcem glavom pogodio same rašlje gola Harija Grega za vođstvo belih.

Gol Hasanagića za vođstvo od 1:0

Posle faula Krirenda na Pirmajerom u 58. lopta je stigla do Vasovića, ovaj je idealno dugom loptom pronašao Bečejca, koji je prima na grudi i dok je padala na travu jakim udarcem je dropkom sproveo u nebranjenu mrežu.

Partizan je postigao još jedan potpuno regularan gol, ali mu ga je sudija Čenčer poništio iz samo njemu znanih razloga. A da je Hasanagić u 70. postigao iz izgledne prilike i treći gol, put u Mančester bio bio verovatno turistički… No, dva gola prednosti su bila taman tolika, da se crno-beli i nadaju, ali i strepe od revanša. Ipak, revanš je očekivan sa velikm nestrpljenjem, iako su oba protivnika bila hendikepirana – Partizan povredom Kovačevića i izostankom Galića (služio je u JNA), a domaćin je meč odigrao bez, u tom trenutku najboljeg igrača, Džordža Besta.

Na sam dan revanša Mat Bazbi je proslavio 20 godina rada u Mančester junajtedu, iako je sa prvim timom počeo da radi 1950. godine. Interesantan je i podatak, da je Škotlanđanin Bazbi svoju igračku karijeru uglavnom proveo u lokalnom rivalu Mančester sitiju i Liverpulu, što mu nije smetalo da postane legenda ovog drugog dela Mančestera.

MANČESTER JUNAJTED – PARTIZAN 1:0 (0:0)

Mančester, 20. april 1966. Revanš utakmica polufinala.
Stadion OLD TRAFORD. Gledalaca: 62.500
Sudija: Gotfrid Dinst (Švajcarska)
Strelac: Stajls u 72.

Mančester Junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirand, Folks, Stajls, Anderson, Lo, Čarlton, Herd, Koneli.

Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Davidović, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer.

U revanšu na Old Trafordu je tutnjalo svih 90 minuta, a od gola Nobija Stajlsa u 72. minutu još i žešće, ali su Šoškić, Rašović (tad je dobio nadimak – Div sa Old Traforda) i Vasović proveli ceo meč u vazduhu, pripomognuti ostatkom ekipe, što je na kraju rezultiralo velikim slavljem. Bio je to meč koji je podsećao na neko finale, meč nerava i ubitačnog tempa koji su diktirali neumorni Denis Lou i Bobi Čarlton, verovatno u tom trenutku najbolji tandem veznjaka u evropskom fudbalu. Minuti su prolazili sporo, a tamo gde se nije moglo nogom, Vasović, Rašović i Jusufi su podmetali glavu. Šoškić je ponovo bio briljantan. Posle meča na zajedničkom banketu, Bobi Čarlton je izjavio: „Šoškić je drugi veliki golman koga smo gledali ovde u Engleskoj, prvi je bio Beara!”

Meč na Old Trafordu imao je i svoju drugu stranu medalje. Neodlučnog sudiju Švajcarca Gotfrida Dinsta (isti onaj koji je dve godine kasnije oteo u Rimu titulu prvaka Evrope Jugoslaviji), koji je tolerisao svojim odlukama grubu igru domaćina, što je dovelo do pojave nekoliko incidenta, koji su zapretili da se meč možda neće ni završiti regularno. Najpre je Krirend nokautirao Miladinovića, potom i Stajls Davidovića, da bi Dinst reagovao tek u trenutku kada je Krirend ponovo nasrnuo na Miladinovića, a ovaj mu vratio milo za drago gađajući ga loptom. Dinst je našao „solomonsko rešenje” – isključio je i Krirenda i Miladinovića, a to je, posle se ispostavilo, bio jedan od glavnih uzorka poraza Partizana u finalu protiv Reala, pošto je meč morao da igra bez, u tom momentu fenomenalog Miladinovića.

Ipak, crno-beli su izdržali sve atake grubih domaćina i na kraju su poleteli jedan drugom u zagrljaj – ušli su u finale! Nezaboravan trenutak cele generacije…

Za kraj izveštaja snimak meča u Mančesteru dužine 40 minuta iz privatne kolekcije…