Za razliku od prethodnog dana, koji je bio savršen, danas nas je dočekala kiša i tmurno nebo.

(Od kapitena Voždovca iz Beleka – Miloš Pavlović)


Videlo se odmah da će se jutarnji trening raditi u malo težim uslovima i na nižoj temperaturi nego juče.

Zagrevanje je duže trajalo i trebalo je malo više vremena da uđemo u trening kako treba. Srećom, šef stručnog štaba, Dragan Aničić je sa svojim saradnicima napravio jako interesantan trening, sa više tipova igre u kojima je cilj bio sačuvati loptu u posedu na skraćenom prostoru.

Ovakve igre čuvanja lopte su odlične jer igrači moraju da traže brza rešenja na malom prostoru i da se brzo oslobađaju lopte uz što manje kontakata sa njom. Cilj je da, kada se igra premesti na veći teren, teče brže i fluidnije. Pred kraj traninga sunce je opet krenulo da se probija kroz oblake, što je bilo olakšanje za sve nas, jer smo se pribojavali da ćemo i popodnevni trening raditi pod kišom.

Nakon treninga, kao i prethodnog dana u 12.30 smo krenuli ekipno na ručak, nakon kojeg smo odmarali u sobama do popodnevnog treninga. U tim momentima slobodno vreme se koristi na različite načine. Neko čita knjigu, neko ‘visi’ na internetu, neko i odspava. Ono što je bitno jeste da se odmara, kako bi se što spremnije dočekao popodnevni trening. Za razliku od jutarnjeg treninga, popodnevni je počeo u sjajnom raspoloženju. Dočekalo nas je lepo vreme i odlični uslovi za rad. Opet smo počeli sa ‘ševom’, a u centru pažnje bili su mladi Stefan Purtić i Dragan Stoisavljević, koji su ‘kupili žetone’ sebi (bili su u krugu, dok su igrači koji ih okružuju odigrali 21 dodir sa loptom razmenjujući pasove).

Inače Dragana, najmlađeg među nama (2003. godište) je danas baš ‘krenulo’ i iskusio je kako je to biti najmlađi u ekipi, ali o tome malo kasnije. Moram da napomenem da je Dragan momak koji ima 15 godina, ali zaista fenomenalno igra, jak je, stamen, pravi špic. Mislim da ukoliko bude radio na sebi i ukoliko se bude gradio u pravom smeru, može da napravi sjajnu karijeru. Jednom u nekoliko godina srpski fudbal iznedri ovakav tip igrača, nadam se da će se on razvijati kako treba.

Elem, kasnije više o Draganu. Nakon ševe usledilo je uigravanje akcija iznošenja lopte sa naše polovine na polovinu protivnika. Ovakve akcije smo uvežbavali jer nas sutradan očekuje utakmica sa jakom ekipom iz Poljske, Lehom iz Poznanja.

Inače, sada kada vratim film, interesantno je da nisam imao prilike da kroz dugu karijeru igram zvanične utakmice sa ekipama iz Poljske, već samo ponekad pripremne. Ali svakako po priči Mareta Jovanovića, koji je igrao u Poljskoj znam da ih karakteriše agresivna igra, sa dosta fizičkih kontakata. Ovo će biti sjajna prilika da vidimo gde smo u ovom trenutku u odnosu na neke evropske ekipe sa mnogo većim budžetom.

Nego, da se vratimo na našeg mladog Dragana. Svi verovatno znate da najmlađi u ekipi uvek moraju da prođu kroz neke spletke od strane starijih i iskusnijih u ekipi, pa se to dogodilo i našem Draganu.

Dežurni šaljivdžija u timu Mikić je inače danas zvao telefonom skoro sve sobe i na lošem engleskom pozivao ljude da se hitno jave na recepciju. Neki nisu naseli kao Karadžić i Jovanović, ali međutim Dragan je kao po komandi krenuo da se odmah javi na recepciju.

Naravno da mu je recepcionar ljubazno objasnio da ga niko nije zvao i da mora da je došlo da zabune. Tako da je Dragan ostao u dilemi sve do večere šta se u stvari dogodilo. A i tada je saznao slučajno, jer je Mikić na sav glas pojašnjavao kako se danas našalio sa saigračima. Siguran sam da će Dragan od danas biti dosta obazriviji i oprezniji, ali sve je to normalno i sve to ide uz sazrevanje jednog mladog igrača. Mada, kada se sada prisetim šta su sve nama radili, Dragan je i odlično prošao.

Jeste da se dnevnik bazira na trenutnim događajima, ali moram da podelim ovo sa vama, šteta bi bila da ostane nezabeleženo.

Imao sam 20 godina kada sam igrao u Voždovcu u sezoni 2005/06. Te sezone bili smo najveće iznenađenje prvenstva jer smo završili na trećem mestu u šampionatu, i to kao tim koji je tek ušao iz druge lige. Sjajan rezultat, sjajna ekipa, ali i ekipa sa dosta mangupa. Pa čak i u stručnom štabu, verovali ili ne.

Tada su sa mnom u ekipi bili i Miki Milijaš, Guza Milošević, Miloš Adamović, kao i Miloš Mihajlov koji je i dan danas sa mnom u Voždovcu. Glavni trener bio je Mihailo Ivanović.

Kao što rekoh, tada smo imali sjajnu sezonu, i dobrim igrama privukao sam pažnju selektora mlade reprezentacije, ali poziv nikako nije dolazio na adresu kluba. Bilo je dosta priče o tome kako bi trebalo da igram u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Portugalu za mlade, ali ništa se nije dešavalo, do jednog dana…

Naime, pred kraj jednog treninga sa tribina stadiona Voždovca, šef je mahao nekim papirom u društvu sekretara kluba uz reči ‘Pavika, stigao je! Stigao je!’. U prvi mah sam bio u čudu i nisam kapirao o čemu se radi, dok još jedna osoba iz stručnog štaba (unapred pripremljena) nije pustila buvu – ‘Da nije možda poziv za mladu reprezentaciju?’. Ekipa je tada bila mutnija od Dunava. Od stručnog štaba, pa do igrača.

Po završetku treninga otišao sam do šefa da vidim o čemu se radi. Poziv je bio uredno otkucan, sa mestom i vremenom kada bih i gde trebalo da se javim na poziv selektora u hotel ‘M’, u kojem se inače reprezentacija okupljala.

Od silnog uzbuđenja nisam video da je pečat na dnu bio pečat FK Voždovac, a ne Fudbalskog Saveza Srbije i Crne Gore (Au čoveče koliko sam mator). Naravno, fora je prošla, odmah sam zvao roditelje i rodbinu da javim vest, to se naravno raširilo i po komšiluku i svi su znali za moj poziv.

Mom velikom prijatelju koji je tada igrao sa mnom, Bojanu Stepanoviću bilo je žao što sam naseo na foru i što je priča krenula da uzima maha, tako da me je nakon par sati nazvao i objasnio mi je da je u pitanju šala. U prvi mah sam izgoreo i bio strašno ljut, jer sam zaista mislio da zaslužujem da se nađem na spisku reprezentacije, kao najbolji mladi igrač Voždovca, koji je tada igrao fantastično. Mislim da se i Mihajlov i dan danas seća te situacije.

Ali eto, sve se nekako namesti i uredi, tako da je već nakon nekoliko dana u klub zaista došao poziv iz reprezentacije, ali ovog puta bio sam obazriviji i odneo poziv na veštačenje. Sada kada se prisetim svega, sve je to smešno i to su drage uspomene, tako da sam siguran da će i Dragan da se svega seća sa smehom kao i svi mi. Inače na večeri je bilo dosta komentara o prvom dnevniku koji ste čitali juče, tako da je čak i sportski direktor Goran Grkinić uputio nekoliko pozitivnih komentara.

Za mojim stolom sedi i Novak Vuković, Nona, štoper iz omladinske škole, i on je mlad, 2001. godište. Reč je o talentovanom i dobrom momku, koji je pozivan u mlađe selekcije Crne Gore. Uz svaki obrok pokušavam da savetujem njega i ostale mlađe igrače šta bi trebalo da jedu, jer je ishrana jako bitan faktor u karijeri profesionalnog sportiste i siguran sam da će im mnogo značiti da neko sa dosta iskustva može da im posveti pažnju. Ja nažalost nisam imao tu privllegiu kada sam bio mlađi da se stariji igrači brinu o nama i savetuju o nekim bitnim stvarima.

Nakon večere svratio sam do ambulante u kojoj je uvek vesela atmosfera. Tamo su uvek naši vredni fizioterapueti, Marko i Daniel koji se sjajno brinu o nama i trude da svakodnevno imamo svu pomoću pažnju od njih, i da spremniji dočekamo treninge putem masaža, terapija i svega ostalog što je u opisu njihovog posla. Jedan od ljudi koji takođe diže atmosferu je i doktor Peđa, izvrstan ortoped i stručnjak, sjajno je što je sa nama.

U ambulanti su bili moji fudbalski sinovi, Maksa i Purta, kao i iskusni Predrag Sikimić, sa kojima sam proveo nekih pola sata u razgovoru, pa se uputio lagano u svoju sobu da razgovaram kao i na kraju svakog dana sa porodicom i da vidim kako su.

Završavam dnevnik za danas, i jedva čekam da legnem. Sutra nas čeka naporan dan, teška utakmica, ali se nadam da ćemo imati sreće što se tiče vremena. Navodno su najavljene obilne padavine i ako se to obistini, utakmica će verovatno biti odložena, ali se nadam da do toga neće doći. Saznaćete sutra svakako putem novog dnevnika. Čitamo se i dalje. Laku noć!

FOTO: FK VOŽDOVAC