Ukoliko neka osobina može da se veže za ime Nikole Petkovića, to je iskrenost. Nekadašnji fudbaler Crvene zvezde je na poziciji levog beka i štopera proputovao svet nastupajući za, pored beogradskog tima, Ajntraht Frankfurt, Sidnej, Al Ahli (Saudijska Arabija), Sidnej (Australija), Hapoel Tel Aviv, belgijski Vesterlo, poslednje dve sezone proveo je u Kini, u ekipi Janbijan Funde. Beskompromisni borac se našao u Beogradu, što smo iskoristili da porazgovaramo sa njim o Kini, Crvenoj zvezdi, reprezentaciji Srbije…

Povezane vesti

 Protekle dve godine nastupao si u Kini, u ekipi Janbijan. Reci nam iz prve ruke kakav je tamo fudbal?

– Prve moje godine u Kini, liga je bila stvarno dobra, kada je bilo pet stranaca, od čega četiri na terenu i jedan na klupi. Prošle sezone su uveli pravilo zbog reprezentacije po kom su bila tri stranca u protokolu, dakle ili si na tribinama, ili igraš. Liga je dosta pala zbog toga, a pogotovo kada su uveli i pravilo da u startnoj postavi mora da bude i igrač iz Kine ispod 23 godine. A oni nemaju bukvalno jednog igrača da valja, to su neškolovani igrači koji sa 16 godina krenu da igraju fudbal. Pogledaj statistiku, svaki klub je maltene u devetom minutu menjao igrača. Mom klubu je taj ispod 23 najviše 15 minuta igrao. Mislim, nije moguće da ga staviš da igra, užas… Reprezentacija se ne stvara na silu, mora da ti prođe jedna generacija, pa da nešto napraviš. Oni imaju poslednje dve – tri godine mlađe kategorije, ali da bi ta generacija „izašla“, treba da prođe deset godina.

 Koja je razlika između evropskog i kineskog fudbala?

– Parola „Bolje da si umoran nego odmoran“. Samo radi, radi, radi… Svaki dinar kod njih se zaslužuje. Recimo, utakmica je u subotu, ti si u četvrtak ujutru u karantinu. Izađeš u nedelju uveče. Mnogo stranaca ode tamo da vidi kako je, šta je, pa kad vide počnu na treninzima da zabušavaju i klubovi ih maltene odmah oteraju… Sećam se kad sam potpisao za njh, u Beograd mi poslali preko mejla pečatiran ugovor. Ja krenuo tamo, išao avionom iz Beograda do Dohe, pa odatle do Tokija, pa do Fukuoke, a iz Fukuoke vozom do mesta gde su bili na pripremama. Ja došao, sutradan pregledi, trening, a dan kasnije utakmica. Igrao 85 minuta. Sutradan trening, i to normalan, ne oporavak. Radili neko pomeranje u odbrani, ja lagano krenuo ka igraču da ga zatvorim. Došla večera, nahvalio me trener pred ostalima, kao „Bilo je dobro“, ali mi posle kaže „Vidiš ovde, tu je morao sprint“. Ja mu kažem da sam umoran, putovao sam 30 sati, a on kaže „Nema veze ako se povrediš, prvenstvo počinje tek u martu.“ Posle sam, kad god je bilo neko trčanje, trčao skoro pun sprint. Tamo ako se povrediš, nisi profesionalac. Igrači žive u klubovima, domaći igrači imaju svoje sobe. Mi iz inostranstva ne moramo, mada imamo i mi svoje sobe, ali oni su sedam dana tamo. Puste ih posle utakmice ako je bilo dobro, ali do deset da se vrate.

 Nastupao si za Crvenu zvezdu, nikada nisi krio da za nju navijaš… Kako ti vidiš dosadašnji tok sezone?

– Pratim svaku utakmicu… Najžalosnije je što je ova generacija napravila taj uspeh posle 25 godina. Generalno, moje neko mišljenje je da tu nema dovoljno kvaliteta, ali su mnogo dobri kao grupa. Pojedinačno, jedino su Krstičić i Radonjić za neke ozbiljne stvari, ostali igrači su dobri, ali bilo je mnogo boljih generacija koje nisu uspele da naprave to što jeste ova ekipa. Dobar je trener, uveo je disciplinu… A i Zvezda igra dosta dobro defanzivno.  Napravili su neverovatnu stvar. 

 Šta je ključna stvar, glavna razlika između tih ekipa i ove sad, zašto je baš ova generacija uspela da obezbedi evropsko proleće?

– Sređenost kluba. Sad je koliko-toliko sređeno sve, postoji čovek koji se pita za sve, a pri tom se razume u fudbal, Zvezdan Terzić, najbolji i najsposobniji sportski radnik u Srbiji sigurno, voleo ga neko ili ne. Vidi se i trenerova ruka, disciplina u igri… Kao tim su stvarno sjajni, to ne može niko da ospori, ali dobar deo je i do situacije u klubu, ima para, ima svega. Kada smo mi bili, ne primaš platu šest meseci, nisi imao nekoga ko ima moć da stane i kaže „Tako i tako“… Recimo, ona generacija Žigić, Pantelić… Nije se plasirala, ispala je od Milana… OK, nisu imali sreće sa Milanom, ali oni se nisu plasirali, a recimo ovi se jesu plasirali… Krasnodar je došao kad se raspadao, teren bio loš… Keln je imao strašnu šansu u prvom poluvremenu u Beogradu, recimo, i da je Zvezda primila gol, kraj… Igrači bi se uplašili, samo dva igrača imaju iskustvo u Evropi… 

 Meč protiv CSKA se bliži, šta očekuješ?

– Moje mišljenje je da ćemo proći, to sam rekao i kad smo izvukli. Sad, ne znam u kakvom su stanju, a ni koliko ih uopšte Liga Evrope interesuje jer nisu preterano dobro krenuli u Rusiji. Mislim da možemo da prođemo, uz ovu disciplinu. 

 U Sidneju si bio proglašen za najboljeg igrača tima, ispred Aleksandra Del Pjera?

– Iskreno, to nisam ni očekivao, nisam ni hteo da odem na taj bal. Miloš Dimitrijević i ja je trebalo da odemo tamo, meni tu bili žena i dete, pa sam zvao menadžera, pitam ga da li moramo da idemo, on kaže kao „Pa moraš da ideš“. Mi odemo, i eto… Ja nisam ni znao šta je to, šta je povod za okupljanje, mislio sam da je koktel zbog završetka sezone. To su igrači glasali par nedelja ranije. 

 Igrao si sa legendarnim Italijanom, kakav je Del Pjero saigrač? 

– Najveći profesionalac kog sam upoznao. Godinu dana smo igrali zajedno, to je neverovatno koliko je prizeman, tih, miran, radi za sebe… Neverovatan je. Jednom sam hteo da šutnem slobodan udarac pre njega. Igrali smo u Adelaidu, bilo iz daleka, a ja još pre toga dao gol. On me samo pogledao i rekao „Nikola, Nikola, jump, jump!“, na lošem engleskom. Ja krenuo nazad, kao štoper, a on počeo da viče „Nikola, jump!“, i pokazuje mi da odem u napad. A onda je izveo slobodan udarac pre nego što sam stigao tamo. Ali dobro… Neverovatan lik. Recimo, on ima celu ekipu sa sobom, među njima i fotografe. Jednom od njih ja rekoh „Daj bre, slikaj malo i nas“, a on mi kaže „Samo Alesandra“. Doveo svoje iz Italije. Svaku sredu posle treninga je ostajao, postavljao čunjeve i vežbao vođenje lopte i slobodne udarce. Sa 37 godina, posle zarađenih miliona i miliona, veći profesionalac od svih nas. Reč ne progovara… Jedino ako treba nešto pre utakmice. I sve mirno, bez ikvakve tenzije.

 Upoznao si i Žozea Murinja?

– Preko Matića sam ga upoznao. Za mene je najbolji trener, ja ga volim. Ima nešto, neki šarm… Kratko smo pričali, rekao je da svugde ima Srba i to je to.

Reprezentacija je obezbedila plasman na Svetsko prvenstvo, menjan je selektor… Šta očekuješ?

– S obzirom na to da se svi javljaju da će da idu na Svetsko i da čekaju poziv… Javljam se i ja. Mislim da možemo da napravimo nešto. Sad, cela ova situacija sa promenom selektora… Sa jedne strane razumem, sa druge ne. Sve zavisi od toga ko bude išao, jedni se plasiraju, drugi odu. Mada biće teško, svi dobro igraju. Ne znam situaciju. I recimo ovo oko Sergeja Milinković-Savića… Zoveš Uroša Matića zbog Nemanje, da mu se dodvoriš, a Sergeja ne zoveš, to samo u Srbiji može… Ili recimo, Nemanju Milunovića je Muslin etiketirao kao igrača oko kog će se graditi igra reprezentacije. što je bruka i sramota. Ti imaš ozbiljne igrače u odbrani, sa ozbiljnim karijerama, a pričaš da će se igra reprezentacije graditi oko momka koji je igrao u Borcu iz Čačka i BATE Borisovu iz beloruske lige. Isto kao kad bi mene iz Janbijana zvali da budem glavni igrač reprezentacije. Sve ok, veliki je BATE klub, ali ima toliko igrača koji igraju u ozbiljnim ligama… Kao što rekoh, to samo u Srbiji može tako.

HUMANITARNI TIKET

Nikola Petković je na kraju intervjua napravio humanitarni tiket u saradnji sa našim sponzorom, kladioncom MaxBet. Ako tiket prođe, fudbaler i kladionica MaxBet će dobitak darovati organizaciji Nurdor, koja pruža podršku deci oboleloj od raka.

Evo tiketa koji je u MaxBet kladionici odigrao Nikola Petković: