Fudbal u Aziji je u ekspanziji, i to ne samo kada je reč o Kini, Južnoj Koreji i Japanu.

Povezane vesti

To je u razgovoru za HotSport potvrdio Danko Kovačević, fudbaler koji je ‘proživeo’ vijetnamski fudbal i osetio sve čari najpopularnije sporedne stvari na svetu u toj zemlji.

Vijetnam uprkos svim lepotama koje pruža, ne važi za najpopularniju destinaciju na koju bi moglo da se ode, pogotovo kada nije reč o turističkom odlasku, već poslovnom. Dovoljno hrabar da proba bio je crnogorski fudbaler Danko Kovačević. Neočekivano, kako te ponude obično dolaze, stigao je poziv iz Song Lama, tima koji se bori za opstanak. Bivša velika nada crnogorskog fudbala, omladinac te zemlje i Crvene zvezde odlazi u pomenuti grad i stiže do trofeja. Ostalo je sve istorija, koju je za čitaoce HotSporta podelio Kovačević.

Koji su tvoji utisci o Vijetnamu, da li ti se svideo?

– Kada su me zvali i rekli da postoji ponuda iz Vijetnama, o tome sam gledao kao da još uvek traje rat tamo. Kroz filmove i emisije je takva slika stvorena, uz Vijetnam se na televiziji nekako najčešće spominje rat. Isto sam razmišljao i o tome kakav se fudbal igra tamo. Ništa… Ušao sam na ‘Gugl’ i video da je zemlja stvarno prelepa. Pre nego što sam potpisao ugovor, trenirao sam sa klubom dva dana. Ono što na samom startu nisam očekivao, jeste da sam bio sa još 15 igrača tu koji se isto bore za ugovor, uglavnom Afrikanci. Svih 15 su vratili nazad, ja sam potpisao i tu je počelo.

Što se ljudi i jezika tiče, razlika je sasvim sigurno velika u odnosu na Balkan?

– Imam tamo dobrog prijatelja, koji je Holanđanin i već sedam godina je u Vijetnamu. Čak se i oženio tamo, a ne zna nijednu reč. Dobro, zna ‘ćao’ da kaže i slično, ali ne može da priča za ljudima tamo. Ali njemu je toliko lepo tamo da će da nastavi da živi uprkos tom problemu. Eto, to sve govori.

Prošle sezone je u vijetnamskom šampionatu bilo pravilo da samo dvojica stranaca mogu da igraju u jednom timu, da li vas je ostatak ekipe gledao kao drugačije?

– Jeste, što je i logično jer smo nas dvojica plaćeni koliko čitav ostatak tima. Posebno nas je pomoćni trener onako malo gledao. Ipak radi se o dosta starijem Vijetnamcu, ratnom veteranu i krivo mu je što smo mi došli sa strane i dobijamo veći novac od domaćih igrača. Znao je tako i da nas maltretira, terao bi nas da ostajemo posle treninga i trčimo više od ostalih jer smo više plaćeni. Komunistički sistem…

U kojoj meri stranci prave razliku u Vijetnamu i da li je to razlog da se sa dva stranca po timu, od ove sezone brojka poveća na četiri?

– Ima dosta domaćih igrača, ali i onih stranaca sa pasošem Vijetnama koji su se oženili tamo. Ima taj slučaj Nigerijaca, oni se odmah žene kada odu. Naravno da su stranci ti koji prave razliku. U mom timu su igrala dva špica koji su reprezentativci Vijetnama i nisu igrali, već stranci, a oni igraju samo za nacionalni tim. Čak se dešavalo da ne budu ni u protokolu.

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.

Koliko se u tamošnjim klubovima vodi računa o infrastrukturi?

– Dosta su veliki stadioni tamo, svaki može po 30 hiljada da primi. Trava je drugačija, nije kao kod nas. Zapravo to ni ne liči na travu, već kao neki listovi. Čudno je za igru, ali sam se privikao. Trebalo mi je jedno dva meseca i kada sam prošao pripreme već sam se navikao. Jer zaista je teško, velike vrućine. Ja kada sam otišao tamo bilo je 50 stepeni. Što se recimo opreme tiče, to je bilo na visokom nivou, čak dosta bolje nego ovde. Kompanija ‘Mitre’ nam je radila dresove i opremu i bilo je svega i svačega. Još uvek pamtim kako smo u Čukaričkom svi donosili po 100 dinara samo da nam stave omekšivač da možemo čarape da navučemo posle pranja. Ali i ovde recimo retko gde u svlačionicama ima tuševa, navika je da se svako nakon utakmice ili treninga istušira kod kuće

Kada si stigao, klub je bio u nepovoljnoj situaciji. Da li si očekivao da će se sve na kraju završiti trofejem osvajača Kupa Vijetnama?

– Nisam. Kada sam stigao, bili su pretposlednji. Nalazili su se baš u lošoj poziciji i mislio sam da možda nije ni trebalo da dođem. Međutim od kako sam ja stigao, krenuo je jedan odličan niz. Naravno ne zbog mene, već je ekipa krenula mnogo bolji fudbal da igra. Vezali smo pet ili šest pobeda u prvenstvu i paralelno stigli do polufinala kupa. Tu smo pobedili jednu od najjačih ekipa, klub koji je posle osvojio titulu – Kuang Nam. Isti broj bodova su imali kao klub koji je vodio Ljupko Petrović, Tan Hoa.

U kojoj meri je taj pehar značio Song Lamu?

– Niko se tome nije nadao, ali kada smo već stigli do polufinala, znali smo da je sve moguće. Čak je i bila neka priča da će klub da prepusti pehar jer nije bilo uslova, nismo mogli da igramo na našem stadionu zbog uslova već u drugom gradu, troškovi puta… U Azijskoj Ligi šampiona su sada rivali iz Singapura, Malezije i Indonezije što opet sve klub o svom trošku plaća, nije kao ovde gde UEFA plaća. Sada su malo sponzori više uložili pa se nadam da će biti bolje.

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.

Koja je razlika između fudbala koji se igra na vijetnamskim i srpsko-crnogorskim terenima?

– Vijetnamci su svi isti profil igrača, niski, brzi i žilavi, nikada ne odustaju. Od štopera do špica to su sve isti igrači. I onda ti ne možeš ono kao Mesi, da uzmeš loptu i driblaš. To ne postoji tamo. A i sudije imaju neki čudan kriterijum, strancima gotovo da se ništa ne svira. Ne znam zašto, da li misle da smo mi jači ili šta. Desi se da se trojica, četvorica zabiju u mene i nema faula, uzmu mi loptu i tera se dalje. Dok ja njih da dirnem, odmah ide faul. Pogotovo kod tamnoputih fudbalera, možeš da ga ubiješ neće mu svirati faul, nema šanse.

Šta bi nam rekao o gradu u kojem si boravio tokom perioda u Vijetnamu?

– Grad u kojem sam ja bio je malo manji, oko 600.000 stanovnika, među manjim tamo. Malo je dosadan… Ljudi su interesantni, hoće da te pipaju. Kada vide stranca kao ne znam šta da vide, pogotovo u manjim mestima. Kao na filmovima. Svi hoće da se slikaju, ne mogu u marketu da kupujem, odmah se red napravi lokalnih ljudi koji bi da se uslikamo.

Atmosfera? To je pitanje koje se nameće imajući u vidu da je naš kraj specifičan po tome.

– Pa ima navijača, ali nije to kao kod nas. Ovde postoji pritisak da mora da se pobedi, kod njih je lagano. Izgubili ili dobili, isto im je. Lakše je igrati pred takvim navijačima.

Dok si igrao u Song Lamu, rivalski klub je u istoj ligi vodio Ljupko Petrović, kakvu reputaciju on ima u Vijetnamu?

– On je legenda tamo. Čim su čuli da dolazi neko ko je osvojio Ligu šampiona, to je za njih ogromna stvar. Oni sad vodeći se Mesijem, Ronaldom, Nejmarom gledaju da ako je on to osvojio, on je legenda. Često ga ima na televiziji, u dnevnicima ili sportskim emisijama, svaki drugi ili treći dan je Ljupko na malim ekranima. Čak je bio i kandidat za selektora Vijetnama, ali je tražio od saveza da ga sačekaju mesec dana da završi ugovor sa klubom. Oni nisu mogli i potpisali su nekog iz Južne Koreje. Inače im je Ljupko bio prvi kandidat. Odličan je posao napravio, delio ga je samo loš međusobni skor od titule sa ekipom koja je po nekim realnim procenama trebalo da se nađe na sredini tabele. Sem njega, veliku pomoć i podršku sam imao i od Alena Tupajića koji mu je bio pomoćni trener, takođe jedan sjajan čovek a i stručnjak.

Da li ti je pomogao da se što bolje uklopiš u vijetanmski fudbal i život?

– Jeste, stvarno. Kada sam stigao igrali smo tri prijateljske sa njegovim klubom jer su gradovi blizu, za razliku od ostatka vijetnamskih klubova do kojih moramo avionom. Do njih smo išli sat vremena autobusom. Igrali smo te utakmice, nekoliko puta smo i izašli na večeru. Tada je bio prvi i imao prednost od pet bodova. Kazao mi je: ‘Ako sa ovom ovakvom ekipom osvojim titulu, to će mi biti najveći uspeh u karijeri jer to što sam ovde doživeo, nisam nigde’. Jer mogu misliti kako je njemu bilo teško, fudbaleri su tamo totalno taktički neobučeni. Po sto puta im se ponavlja akcija ali ništa, ne mogu oni to da izvedu.

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.

Dakle od treninga najviše vole trčanje?

– Tako je, spremnost. Treninzi su im po dva sata ujutru, dva uveče. Obavezno, svaki dan. Čak i u sred sezone. Oni imaju taj stav da što više rade, to bolje. Bez odmora i oporavka, samo trening.

A da li si imao nekog u tvom klubu ko bi mogao da ti pomogne pošto je ovo bilo potpuno novo iskustvo za tebe?

– Nisam, mogao sam engleski da pričam jedino sa Olahom, on je iz Nigerije došao tu, i niko drugi ne govori engleski iz kluba. Imali smo prevodioca ali je on dolazio samo na utakmice tako da smo bili prepušteni sami sebi i snalaženju. Olaha je bio pola godine pre mene tu pa mi je dao neke savete koje sam koristio. Vijetnam je veliki, 100 miliona stanovnika, pa kada idemo na gostovanja igramo dve utakmice vezano na strani i po 15 dana budemo van našeg grada. Desi se da odemo na neka turistička mesta gde gotovo ni nema Vijetnamaca, već samo stranaca. Bude dosta Rusa, Engleza, Australijanaca…

Turizam cveta u Vijetnamu?

– Ima ih baš puno. To će tek biti top destinacija kako bude vreme prolazilo. Bio sam u dosta država i video svašta, ali te plaže kao tamo, raj na zemlji…

Kako to na terenu izgleda kada ne možeš da se sporazumeš sa saigračima?

– Pa teško je, ipak imaš devet, deset ljudi oko tebe koji su ti saigrači a ne možeš da se sporazumeš sa njima. Iskreno, dešavalo mi se da za poluvreme uopšte ne pipnem loptu, da nijednom ne dođe do mene. Ljudi misle da mi koji odemo tamo lako možemo sa njima da izađemo na kraj, ali nije. Nikada teži fudbal nisam igrao nego tamo, zbog taktike. Ne znaju kretanja. Ja kada im kao špic ostavim povratnu, ništa. Ostave te samog, misle da kada ti daju pas, ti si Mesi prođi ih sve i daj gol.

Da li ti se pri dolasku desila neka čudna situacija na treningu ili utakmici?

– Kada sam stigao, na jednom od prvih treninga me je trener zaustavio i rekao da moram da idem kod lekara. Rekao mi je: ‘Stani, zacrveneo si se u faci, imaš slabo srce’. Ja gledam da li je moguće, pokazuje mi ostale ljude i priča kako niko nije crven sem mene. A oko mene sve crnci. Malo su čudan narod, ispostavilo se samo da me je sunce malo udarilo i to je to. Vrućina…

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.

Posle igranja za Song Lam i ispunjenih očekivanja ljudi koji vode ovaj vijetnamski klub, Kovačević nije produžio ugovor, a razlog je kako HotSport saznaje to što Song Lam nije želeo da obezbedi bolje uslove crnogorskom špicu. To su prve pokušale da iskoriste ekipe iz Malezije i sa Tajlanda koje su slale ponudu Kovačeviću, ali napadač još uvek nije odabrao novu sredinu što se očekuje u skorijoj budućnosti.

– Imao sam ponude iz Malezije i sa Tajlanda, ali mi nisu bile toliko primamljive. Rešio sam da ipak malo sačekam. Trenutno sebe jedino vidim u Aziji, to je mesto gde bih voleo da nastavim karijeru. Što duže da se zadržim tamo, lepo je za život, za fudbal, a i finansijski.

Da li ti odvojenost od kuće teško pada?

– Navikao sam se, od malih nogu sam otišao… Sa 15 godina sam otišao u Crvenu zvezdu i prošao omladinsku školu tamo, nakon sam dosta vremena provodio daleko od kuće tako da vremenom to mi nije predstavljalo problem.

Možeš li uporediti život u Vijetnamu u odnosu na Crnu Goru i Srbiju, da li je skupo zbog sve češćih turista?

– Jeftino je. Pogotovo što mi imamo hranu u klubu, ali ja ne koristim klupski restoran jer mi se ne dopada baš ta njihova hrana. Uglavnom sam jeo po američkim ili italijanskim restoranima, često sam brazilski biftek naručivao isto. To je nešto na čemu sam živeo tamo. Cene po tim restoranima su kao kod nas, ali je to za Vijetnamce dosta skupo.

Šta se dešava u svlačionici pred utakmice i treninge, da li si naišao na nešto što do sada nisi viđao?

– Ponoviću, oni su baš čudan narod. Pred utakmicu čačkaju telefone i slično, ono što mi se dopada jeste što na klupskim sastancima ne vlada neka strogoća već svako može da izađe kada želi ili da radi šta god hoće. Ono što mi najčešće spominju jeste ‘big bonus, big bonus’. To je za Vijetnamce jedna velika borba, oni u stvari igraju za bonuse koji su im dosta veći od plata. Svaka pobeda donosi 1000 dolara i to im znači zaista dosta. Jedan saigrač mi je prepričavao da je od bonusa kupio dva stana i automobil, a zna se da ko tamo vozi kola to je težak luksuz, pošto su ona skuplja od stana. U Vijetnamu se uglavnom motore vozio, i ja sam imao jedan.

Kruže glasine da si imao veoma buran ‘doček’ u Song Lamu, odnosno umalo tuču između trenera i jednog od najiskusnijih igrača pred tvoju prvu utakmicu?

– Pa to se desilo na sastanku neposredno pred jednu od utakmica. Možda naš najbolji Vijetnamac u klubu nije želeo da igra, požalio se da se ne oseća dobro na šta mu je trener poručio da ga ne poštuje i ne ceni. Uzeo je čovek da skine majicu i pozove igrača da se pobiju, čak i da izađu napolje. Pola sata je trajala ta frka, trener je zahtevao da mu se igrač izvini, on to nije želeo jer je smatrao da je u pravu, da ako ne može, neće igrati makar takvu odluku doneo na dan meča. Na kraju mu je trener rekao da će ga vratiti u tim jedino ako se izvini jer se radi zaista o legendi kluba, to se nije desilo i pola godine je samo trčao krugove.

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.

Da li ima simbolike u broju 66 koji si nosio?

– Ne nego su mi oni tako dali, sa kim i da se dogovorim kada niko nije od njih tu engleski govorio. Ja sam im gestikulirao da mi daju bilo koji i taj momak je meni dao 66, a Olahi 69.

Kakva je bila reakcija navijača posle finala Kupa Vijetnama i pobede koja je klubu donela pehar?

– Dva i po sata posle finala, mi nismo mogli da se probijemo od ljudi. Hiljade navijača je htelo da se slika sa nama. Jedino što sam video jeste crnac Olaha okružen sa istom ruljom ljudi kao i ja. Nisam mogao čak ni da pobegnem prvo, onda sam uhvatio sprint i pravo kući. Jurili su me čak ulicama ali sam uspeo nekako da pobegnem. To mi je bilo teže nego što sam pre toga igrao finale. Imaju neki drugačiji stav, malo su dosadni po tom pitanju jer nije kao u nekim drugim državama Azije, već jednostavno stanu pored tebe zagrle te i slikaju, niti pitaju, niti išta. Recimo, Olaha je imao još veće probleme, pošto je tamnoput. Znali su da ga zaustavljaju i pipaju mu kožu, nije im jasno kako to da je crno. Naravno to pričam za manja mesta, ne za velike gradove koji su ozbiljna mesta.

Posle jednog trijumfa u Vijetnamu si bio učesnik udesa, indirektno. Da li bi nam opisao taj događaj?

– Kada smo išli u Ho Či Min, to je bilo motora na sve strane, bukvalno ulica ne može da se pređe. Sa još trojicom saigrača sam krenuo u jednu diskoteku u centru grada da proslavimo pobedu. Pošto je taksista pogrešio pravac, hteo je polukružno da se okrene, a nije pazio. Pa ga je sa boka udario jedan motorista, motor mu je tu ostao kod taksija, a on je preleteo preko nas i pao na trotoar bez kacige. Očekivao sam da će pozvati hitnu pomoć i policiju, međutim ubacili su ga u prvi taksi koji je naišao i poslali u bolnicu, motor mu samo pomerili sa puta, a naš taksista nas pozvao da nastavimo

Učinio si veliki korak u karijeri kada si kao omladinac došao u Zvezdu i bio ono što je Dejan Joveljić trenutno, ubedljino najbolji strelac i neko ko je projektovan za prvi tim crveno-belih. Kako gledaš na taj deo karijere?

– To mi je najlepši period u karijeri. Kao kadet sam tamo otišao, bio tri godine, čak i pri prvom timu. Kod Zemana sam bio priključen seniorima jer sam bio najbolji strelac omladinaca. Uz mene su priključeni bili još Andrej Mrkela, Vilson Caković i Đorđe Đurić, uz braću Srnić i Filipa Stojkovića.

Odlazak u Zvezdu sa 15 godina se ne odbija, da li iz ove pozicije sada misliš da je to možda pogrešan korak?

– Mislim da je to bio dobar potez i da nisam preskakao neke stepenike u karijeri. Imao sam priliku da potpišem profesionalni ugovor sa Zvezdom ali se desila smena uprave, a novom garniturom se to sve raspalo. Morao sam da pređem u Čukarički jer nisam imao drugog izbora, a da se vraćam u Crnu Goru nisam hteo tada.

Čukarički tada nije bio stabilan kao sada, kako pamtiš taj period?

– Nije bila stabilna, ali je bila dobro mesto za mladog igrača. Sa nepunih 18 godina sam igrao kao senior. Na Banovom brdu sam proveo dve lepe godine i samo su mi dobre stvari i uspomene u sećanju ostale. Taj deo grada mi je baš drag. Što se kluba tiče, veliki finansijski problemi zbog kojih je Čukarički i ispao iz lige. U tom periodu sam dobio ponudu od Predraga Đorđevića da dođem u Grčku, u Doksu. Sa druge strane me u Čukaričkom ubeđuju da ostanem, dobar deo igrača je otišao, pogotovo oni stariji, pa su mi nudili i kapitensku traku. Ja mislim da mi je to najveća greška, iskreno. Što nisam prihvatio ponudu Čukaričke umesto što sam pošao u inostranstvo. Tamo sam otišao sa 18 godina, Superliga Grčke veoma jaka, a vamo sam bio standardan. Da sam ostao još godinu dana u Čukaričkom, ko zna šta bi bilo… Pogotovo što su se odmah vratili u prvi rang.

Kako bi odreagovao sada na ponudu Čukaričkog, da li bi ipak odabrao tako nešto pre Azije?

– U Čukarički bih se sasvim sigurno vratio, vežu me lepe uspomene i sviđa mi se kako se radi na Banovom brdu trenutno. Nisam skroz isključen za ponude odavde, ali kada sam već zakoračio u Aziju, voleo bih da tamo i nastavim.

FOTO: BAONGHAN.VN

Igrao si i u Grčkoj i Mađarskoj kao veoma mlad fudbaler, ali nisi uspeo da napraviš nešto veće u inostranstvu tada, šta je bio razlog?

– Tada su i oni imali problema, malo su se plaćali igrači. Imao sam sreću što je bio korektan gazda kluba, a i preko Đorđevića sam išao koji je još tada tamo imao ozbiljnu reputaciju. Međutim nastali su veliki problemi, klub nam je bio izbačen iz lige zbog nameštanja i to u sred sezone. Morao sam da odem tada u Mađarsku, to je sigurno jedan stepenik niže u mojoj karijeri, pogotovo što nisam ni igrao u Grčkoj pored tih nekih iskusnijih igrača koje tamo vole. So na ranu su bile povrede koje su krenule da se ređaju i da me totalno izbace iz ritma i forme. Ono što je moralo da se desi jeste povratak u naš fudbal.

Potom pozajmica i povratak u crnogorski fudbal, šta bi nam rekao o Lovćenu i kasnijem razvijanju karijere?

– Jedan kratak period sam bio u Lovćenu, povrede su bile sve češće i stvarale mi nove probleme. To je bila pozajmica iz Kapošvara ali nije ispalo kako treba. Sledeća stanica je bio BSK, otišao sam preko Stefana Savića pošto smo vema dobri prijatelji, posavetovao me je da pođem tamo i malo se vratim u formu jer sam godinu i po dana proveo u neigranju zbog povreda. I jeste mi značio taj period, uprkos tome što je bila druga liga. Potom Čelik, Bežanija, pa Iskra, moj matični klub gde sam se vratio i upoznao neke sjajne ljude, među kojima je i Vladimir Savićević sa kojim sam bio u svakodnevnom kontaktu i iz Vijetnama.

Ostaćeš upisan u istoriju crnogorskog fudbala kao deo mlade selekcije Crne Gore koja je odigrala prvi zvaničan meč za tu zemlju posle nezavisnosti, koliko ti to znači?

– Moja generacija je odigrala prvu zvaničnu utakmicu za Crnu Goru nakon nezavisnosti, bio je pre toga jedan duel sa Mađarskom, ali prijateljski. Mnogo lepih uspomena i prijateljstava nosim iz reprezentacije, ostao sam nerazdvojan sa Savićem i Vešovićem. Družili smo se posle u Beogradu i provodili dosta vremena zajedno. Brzo je prošlo tih deset godina od osnivanja saveza, ko bi rekao, kao da je juče bilo.

FOTO: Sông Lam Nghệ An F.C.