Interesantno je, zaista, koliko sve oko nas zavisi zapravo od trenutka inspiracije. Slikar tako u dahu može naslikati sliku koja će ostati da živi vekovima iza njega, fudbaler, ili sportista generalno u njenom naletu može da napravi potez o kom će se još dugo pisati, a pesnik može stvoriti delo koje će čitaoce ili slušaoce još dugo inspirisati.

Povezane vesti

Upravo to je slučaj sa Igorom Blaževićem, alijas Prljavim Inspektorom Blažom, čiji hitovi, poput nezaboravnih „Dule Savić“, „Mnogo volim pivo“, „Lepa si Pamela“, „Allez allez“… već decenijama predstavljaju svojevrstan muzički svetionik u moru niskokvalitetne muzike.

Upravo poslednja spomenuta pesma, napisana u čast fudbalske reprezentacije koja je 1998. izborila plasmana na Svetsko prvenstvo u Francuskoj, bila je ralog da sa Blažom porazgovaramo o fudbalu i dešavanjima koja ga okružuju, njegovim hitovima, sportu generalno, a ovom prilikom Blaža je imao i veoma zanimljivu poruku za Vujadina Savića!

Pa, da ne dužimo dalje…

Već imam dovoljno godina da sam se više puta emotivno punio kad se plasiramo i praznio kad ne uspemo da odemo na Svetsko prvenstvo. Prvo moje veliko sećanje vezano za Svetska prvenstva je 1973. godina, kad je ekipa sa Miljanom Miljanićem golom Karasija u Atini obezbedila plasman na Mondijal 1974. u Nemačkoj. Nikada neću zaboraviti radost svih nas u kući. Mama, tata, baka, deka, brat moj… kako smo bili srećni. I velika su bila očekivanja, imali smo jednu sjajnu utakmicu, kada smo 9:0 pobedili Zair, a Duško Bajević dao tri gola, ali su brzo splasnula, pošto smo ispali odmah potom. Menjale su se potom sreća kada bismo odlazili na šampionat, i tuga kada ne bismo. A kada se i plasiramo, uglavnom bi bilo razočaranje, pošto nismo išli dalje od osmine finala. Sećam se i 1998. godine, kad je sjajna ekipa otišla na prvenstvo u Francusku. Tada smo i napravili posvetu „Allez allez“ tim fudbalerima i stručnom štabu, a onda protiv Holandije nismo iskoristili penal, tačnije Mijatović u belim kopačkama je pogodio prečku, a posle Davids dao gol Kralju. Nivo našeg fudbal a je na nivou Rumunije, Bugarske… Nismo vrh svetskog fudbala. Sam plasman je neverovatan uspeh, i mislim da bi trebalo čestitati Muslinu i igračima.

 Kako vidiš smenu selektora Slavoljuba Muslina nedugo po obezbeđenom plasmanu na Svetsko prvenstvo?

Isto to se verovatno dešava i u Engleskoj, Španiji… ali, kod nas je mešetarenje oko fudbala i mešanje Fudbalskog saveza i menadžera više nego očigledno. Isto i u košarci, i svim sportovima… Ovo je po meni tužan epilog jednog uspeha, da selektor koji je svojom vizijom, taktikom i saradnjom sa igračima „izvisio“ i mislim da ćemo tek čuti pravu istinu.

FOTO: STARSPORT

 Poznat si kao neko ko voli sport, fudbal… Kako ti vidiš stanje u današnjem sportu?

Splasnuo je entuzijazam iz vremena Tita. Sad je na snazi surovi kapitalizam. Skoro sam baš gledao film „Čileanci“ o generaciji koja je 1987. osvojila Svetsko prvenstvo za mlade u Čileu. Iz nje su mnogi uspeli, poput Mijatovića, Šukera, Bobana, Branka Brnovića, Prosinečkog, Štimca… A mnogo igrača je završilo neslavno, nisu uspeli da naprave karijeru jer je već u to vreme počeo taj surovi svet profesionalzima. Ipak, ovako mala zemlja da ima toliko uspeha što u ekipnim, što u pojedinačnim sportovima… To je neverovatno. Ja, kao čovek koji prati sport od kad znam za sebe, jer su i tata i brat veliki sportski fanatici, ne mogu da verujem da imamo toliko uspeha u košarci, odbojci, vaterpolu, sad i fudbalu… Atletika je živnula, Novak Đoković je ostvario jednu karijeru koju je nemoguće objasniti, gledajući ulaganja u svetu i kod nas. Mi smo prosto takvi tipovi, rođeni za sport.

 Ako sve to uzmeš u obzir, da li imamo čemu da se nadamo u Rusiji?

Kao što sam već spominjao, mi po budžetu ne možemo da pariramo bogatijim zemljama… Može neki sudija da prelomi, pa da Nemačka ili Španija ili Italija pobede u nokaut fazi… Mada, ako grupa bude po meri, realna je osmina finala.

 Spomenuo si čuvenu „Allez allez“. Da li će i ovaj tim dobiti svoju pesmu?

Haha, da, da… Mi smo inače, pred Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine, snimili malo prerađenu verziju te pesme, i posvetili toj reprezentaciji predvođenoj Radomirom Antićem, tako da nije isključeno da i sad snimimo nešto slično. Tri put Bog pomaže, kaže izreka. Jedino je razlika što su na svim tim takmičenjima bili selektori koji su vodili ekipu tokom kvalifikacija, a Muslin je u nekoj distorziji sa FSS, pa neće biti na klupi, iako je mesto u pesmi već bilo spremno. Nije isključeno da odlučimo da njegovo mesto ostavimo prazno, a da na spotu bude njegova slika, a onda onako njegova slika u negativu gori u plamenu, kao na kraju „Maratonaca“.
(Youtube/Blaža i Kljunovi)
 Prvi veliki hit koji ste napravili jeste vanvremenska „Dule Savić“. Poznat si kao veliki navijač Zvezde, a crveno-beli igraju odlično, malo je nedostajalo da pobede Arsenal u Londonu, BATE u Belorusiji, dva puta jesavladan Keln… Kakav je komentar na ovu sezonu, kad je Zvezda u pitanju?

Plasman u Ligu Evrope je veliki uspeh sam po sebi, i sve preko je plus. Nažalost, sve domaće ekipe maksimum dve godine traju u ovim postavama, nakon čega sledi prodaja, pa će tako biti verovatno i sad. Svi oni koji steknu iskustvo biće prodati u narednom periodu, doći će novi koji će morati da se uklope, i opet nećemo „naplatiti“ igre iz Lige Evrope, ili, daj Bože, Lige šampiona. U ovom uspehu treba uživati, sama činjenica da Zvezda igra Ligu Evrope je velika stvar, i siguran sam da će igrači steći veliko iskustvo.

 Ukoliko Vujadin Savić, sin Duleta Savića, nastavi sa ovakvim igrama, da li se možda i on nađe u četvrtom delu pesme „Dule Savić“?

– ... da, „Vujaaadin Saaavić“… Ovo ja pokušavam da pevam… Da, ide. To bi bio interesantan nastavak legendarnog hita „Dule Savić“. Nije zgoreg razmišljati o tome. Inače, Vujadin je, kao dečak od sedam – osam godina, možda malo stariji, pošto je već igrao za Zvezdine petliće, redovno zvao mene telefonom. Tata Dule mu je dao broj telefona, i on me je zvao i pričao viceve. Tako da, ovim putem pozivam Vujadina da se javi ukoliko ima neki novi vic.
(Youtube/BlažaiKljunovi)
 Sportisti su vam bili uvek interesantna tema, pa su, pored Dušana Savića, svoj deo dobili i Žarko Paspalj (Disko mix), Dejan Bodiroga… Kako su reagovali na pesme?

Imao sam sreće da upoznam sve njih. Od Duleta je počelo, i plašio sam se jer sam pomislio da mu se neće svideti deo stiha „A da ga meće k’o Dule Savić“, ali Dule je reagovao šmekerski, u maniru centarfora, i tražio mi da mu presnimim kasetu – to je bilo vreme kaseta – što sam i uradio. Posle sam upoznao i Paspalja, jednu lafčinu i ikonu naše košarke, zatim i Bodirogu, kad sam mu posvetio „Mi imamo svoga boga“… I iskustva sa njima su bila više nego lepa, jer nikad ne znate, može da vam se sruši slika, da on privatno nije takav laf kakav je na terenu, ali moram da priznam da su sve vrhunski ljudi.

 A Novak Đoković?

– Nole… Ja sam imao zadovoljstvo da radim sa njim kod njega u restoranu kada je bio prvi Serbian open, bio sam voditelj-domaćin. I krenuo sam sjajno, pravio sam atmosferu, a onda je Novak uzeo mikrofon. Tu sam shvatio da Nole može da radi sve. Bio je najzabavniji voditelj kog sam gledao u životu. Rođeni je zabavljač. Svi smo se smejali. Bili su tu Izner, Verdasko, Troicki, Zimonjić, Tipsarević… On ih je terao da pevaju karaoke, recimo. Izvanredan je, zato je verovatno i postigao šta je postigao. Hteo sam i da mu posvetim pesmu, ali je bio veći od pesme. Ispisivao je najlepšu poeziju protiv Nadala i Federera i pobeđivao ih, i menjao istoriju tenisa, jer je izgledalo kao da će Nadal i Federer vladati, ali se dogodio Novak.

FOTO: FONDACIJA ‘NOVAK ĐOKOVIĆ’

 Ipak, od svih ljudi kojima si posvetio pesmu, možda je najzanimljivije to što si upoznao i Pamelu Anderson i tom prilikom joj dao teglu ajvara?

Hahaha, da, da… Pamela Anderson je bila u Crnoj Gori, gde je na poziv jedne banke i uz veliki honorar malo promovisala Crnu Goru, a posle je preko Beograda morala da se vrati za London. Ja sam sa novinarima napravio zasedu, i pošto nisam znao šta da joj poklonim, odlučio sam da je tegla ajvara pravi poklon. Deda je popio rakiju, pa nisam mogao i nju da ponesem… Inače, kad sam joj rekao šta je, uklopilo se sa njenom ishranom i obradovala se jer je vegetarijanka. Ne znam šta je bilo sa teglom, da li je pojela na aerodromu, odnela sa sobom…Moraću da joj pošaljem mejl, da je pitam kako joj se dopao. Nadam se samo da nije bio ljut.

 Znači, razočaraćeš svoje fanove informacijom da nisi imao kontakt sa njom?

Ja sam uzeo njen broj telefona, bila je ljubazna da mi da, ali mi je stigao veliki račun, pa sam prestao da je zovem. Tako da, ako budeš ovo čitala, Pamela, da znaš, skup je mobilni u Srbiji. Loš mi je paket… na mobilnom, mislim.
(Youtube/BlazaiKljunovi)
 Sve to si prošao, upoznao si Duleta Savića, Pamelu…

Interesantno, upoznao sam sve kojima sam posvetio pesmu. Doduše, sem Džejmsa Bonda. Mada, ko zna, on je tajni agent, možda sam i njega upoznao. Ionako kažu da je bio Srbin (Duško Popov, prim. aut.)

 Koliko se ostvarilo od onoga što si želeo, kada je u pitanju rokenrol?

Svi snovi su mi se, što se muzike tiče, ostvarili. Imao sam sreće da odrastam u vreme kada je rok muzika bila veoma zastupljena u medijima, to je vreme eksplozije novog talasa, pre svega iz Beograda i Zagreba, i bendova poput Idola, Električnog Orgazma, Filma, Azre, Prljavog Kazališta… U tom nekom čudnom spoju desilo se nešto što se teško može ponoviti. Generacije odrasle na tome su napravile kamen temeljac za nas. Generacija koja se pojavila devedesetih nije bila toliko zastupljena, TV stanice su prešle na drugačiju formu, gde je rokenrol nešto što nije komercijalno za televiziju, pa je izgubljeno veliko „uporište“.
Ja sam sa „Kljunovima“ ostvario sve. Od prvih nastupa po klubovima, pred 20-30 ljudi, preko svirki u SKC-u, Domu omladine, KST-u pred 500, 1000 ljudi, do nastupa na festivalima pred 50-100.000 na festivalima poput Beer festa, Dana piva u Zrenjaninu… Sve se ostvarilo. Što je splet okolnosti koji mi je nejasan, jer sam autorski veoma lenj, imamo samo tri albuma studijska, i tri uživo, pa opet, karijera što se živih nastupa tiče je konstantna, tako da ima mnogo sreće.

 Spomenuo si kreativnu lenjost… Da li možda postoji nada da će nastati neke nove pesme?

Da, to je prosto neverovatno… Kad god uzmem gitaru i probam nešto, ja vidim da je neko napravio. Krenem da sviram g-dur, pa a-mol, c-dur, baš se uklapa, e-mol, pa ovo je sjajno… I ispadne „Balkane, Balkane, Balkane moj“… Džoni Štulić već napravio. Uzmem drugu, a-mol, dobar akord, c-dur opet dobro, a onda shvatim – „Daješ da te vole glumci, režiseri“… „Lutka sa naslovne strane“, Bora Đorđević već napravio. Sve dobre pesme su već napravljene i to sto puta bolje nego što bih ja ikada. Razočaran tim saznanjem, odabrao sam da sviramo ove već prihvaćene, poput „Lepa si Pamela“, „Srbijo“, „Mnogo volim pivo“…

 Ko ima najveće zasluge za ovo što je Inspektor Blaža danas?

Od samog početka, kada je Gazda Milutin, inače osnivač benda, rekao da smo rođeni tandem poput Kita Ričardsa i Mika Džegera, a ja mu nisam verovao, da bih kasnije shvatio da je u pravu. Bio je tu samo četiri godine, ali je svih tih godina bio neka vrsta gurua, čovek koji nam je dao smer i pravac u kom bi trebalo da idemo, to je taj neki bazični rok, sa dve gitare i frontmenom koji zabavlja ljude. On je to osetio, i kako je postavio, toga se držimo. Prošli smo ceo put koji može jedan bend u Srbiji da prođe. Sa svojim drugarima, to su Gazda Milutin, Deki iz Novog Sada, Sale Šofer, Voja, Bale i legendarni Arigo Saki, nas sedam je prošlo kroz bend, dvojica su nastavili da se bave drugim poslovima, Gazda Milutin i Deki iz Novog Sada. Prošli smo sve što može da se prođe. I ključno je, u stvari, i sve se svodi na živi nastup. Lepo je da vas mama, tata, žena, baka, deka, kumov, prijatelji vide na kaseti i prepoznaju na TV-u, ali sve to nema značaj kao kad se popnete na binu. Tamo se dešava neka čarolija, totalno neobjašnjiva, pogotovo kad postojite dugo poput nas. Ta mašina, kad godinama radi zajedno, poput dobro uigranog fudbalskog tima gde je gitarista paker, pevač centarfor, bubnjar diktira ritam igre, a basista… čemu basista uopšte služi? Ajde da kažemo da je on bek koji krlja… dakle, basista krlja bas, i kad se sve to dogodi, neobjašnjivo je. Glumci to najbolje opisuju, jer iako godinama igraju na filmu i televiziji, uvek se vraćaju pozorištu jer tamo imaju direktan kontakt sa publikom. Kad osetite kako publika diše sa vama, to nema cenu.

 Kad bi imao priliku da razgovaraš sa Blažom koji ima deset godina, i sa metlom u rukama imitira Mika Džegera, Hendriksa… i sanja o velikoj rokenrol karijeri, šta bi mu rekao? I šta bi on tebi rekao, kada bi video šta si sve postigao do sad?

– Pitao bi me „Je l’ to to? Jesi li zadovoljan?“, na šta bih mu rekao „Jesam“. Onda bi on rekao „Dakle, uspeli smo?“, i odgovorio bih mu „Jesmo, uspeli smo. Ostvarili smo snove“.

 Poruka za kraj?

Svaka vas htela, mene samo Anderson Pamela!