Već drugi put u tri godine Partizan igra meč za plasman u šesnaestinu finala Lige Evrope, što samo po sebi jeste dobar rezultat i neki pomak u odnosu na prethodne sezone gde im se takmičenje uglavnom svodilo na onu otrcanu floskulu „važno je učestvovati“.

Povezane vesti

Navijačima je već dosadilo da svoj tim gledaju u sporednoj ulozi, otuda verovatno i nedostatak poverenja i manja poseta na stadionu od očekivane, pred neke prethodne mečeve. Ipak pobeda nad Jang Bojsom u četvrtak definitivno bi povratila veru u crno-bele, koji su u prošlosti umeli svojim pristalicama da serviraju neke šokove.

Kada se pomene utakmica sa Švajcarcima, koju crno beli sutra igraju na stadionu u Humskoj, a koja sa sobom nosi epitet utakmice decenije, navijači Partizana se sasvim sigurno sete i tog 10. decembra 2015. godine, kada su jednu istu takvu utakmicu igrali protiv Augzburga.

Onako kao kroz decembarsku maglu, nerado se sete nekog Raula Bobadilje i „za dlaku“ ispuštene šanse kakva se njihovom timu ne pruža tako često, a koja je u njima pokrenula jedno mučno pitanje. Kada će se ponovo ona ukazati?

Izvor:Youtube/Football Goal

Eto, verovatno mnogi od njih nisu slutili da će priliku za popravni njihovi ljubimci imati već dve godine kasnije i to dva kola pre završetka grupne faze Lige Evrope.

Situacija sada jeste nešto drugačija za crno-bele, iz razloga što im samo pobeda i teoretski osigurava plasman u narednu fazu, dok im je protiv Augzburga igrao čak i poraz u nekim varijantama, ne i u onoj od 3:1 koji su i doživeli.

Možda je ovako i bolje, bez ikakvih kalkulacija, izaći hrabro na teren po pobedu pa kako bude. Nije sramota izgubiti od boljeg, pod uslovom da daš sve od sebe i uveriš sve da se više od toga jednostavno nije dalo. A svakako da tim Miroslava Đukića ima kvalitet da savlada Švajcarce, to su i pokazali tokom takmičenja u Evropi.

Uprkos nešto slabijoj formi u kojoj se Partizan trenutno nalazi, gde u domaćem šampionatu „štuca“ protiv ekipa znatno slabijih od lidera švajcarskog šampionata, ne može se reći da ih je i jedna ekipa iz grupe B Lige Evrope nadigrala na terenu. Osim onog poluvremena za zaborav protiv kijevskog Dinama u Beogradu, gde je ispuštena velika šansa za pobedu ili bar bod nakon vođstva od 2:0, crno-beli su odigrali sa svima ravnopravno.

Verovatno je sad mnogima u mislima ta utakmica sa Ukrajincima koja bi, da je ishod bio nešto povoljniji, srpskom šampionu možda već i osigurala prolaz u narednu rundu ili bi im u najmanju ruku znatno povećala šanse. Ipak to je sada prošlost, a jedina briga Partizanu treba da budu Miralem Sulejmani i drugovi, koji kroz takmičenje baš i nisu pokazali da kvalitetom posebno odskaču od njih (remi i poraz od Dinama i remiji sa Partizanom i Skenderbegom).

FOTO: STARSPORT

Remi crno-belih u Bernu svakako je dokaz da se u Beogradu, uz podršku svojih navijača, može do pobede koja bi verovatno značila i prekretnicu sezone. Ipak za tako nešto Partizan mora pokazati odlučnost i nepokolebljivost. Moraju sami graditi svoju sreću na terenu a ne čekati da im je protivnik pokloni. To u evropskim utakmicama jednostavno ne prolazi ili jako retko.

Dešavalo se već i protiv pomenutog Dinama, kao i nakon vođstva protiv Skenderbega da Đukićevi puleni jednostavno prestanu da igraju fudbal i počnu da čekaju, da odbrojavaju minute do kraja, umesto da dotuku načetog rivala. Jedanput im se to obilo o glavu, drugi put je moglo ali nije. Da se razumemo, to ne znači da u momentima vođstva treba bezglavo i po svaku cenu jurišati na suparnički gol, ali prepustiti im igru u takvim trenucima nije ništa srećnija varijatna, naprotiv.

Jednostavno treba igrati fudbal kakav su igrali protiv Videotona u Mađarskoj, kakav su pokazali u prvom poluvremenu protiv renomiranih Kijevljana, bez straha i bez preteranog respekta prema protivniku. Nije taj Jang Bojs ništa više pokazao od crno-belih, zato izmeđuostalog i jesu iza njih u grupi i to je ono što  fudbaleri našeg šampiona moraju da shvate i prigrabe šansu koja im se pruža.

Takve šanse našim klubovima se, u poslednje gotovo tri decenije, nisu često ukazivale i zato kada one dođu ne sme im se pristupati „mlako“ i sa strahom, već ratnički i odlučno, pogotovo kad se igra kod kuće. Poslednji put u Evropi je prezimio upravo Partizan i to 2005. godine. Tada je ekipa Vladimira Vermezovića prebrodila tešku grupu u kojoj su još bili i Midlzbro, Lacio, Egaleo i Viljareal, a ključni bod osvojen je upravo protiv „žute podmornice“ na stadionu u Humskoj (1:1). Zanimljivo da je i tada član ekipe bio legendarni kapiten Saša Ilić.

Sada crno-bele čeka protivnik znatno slabijeg renomea od Španaca, koji se ne sme niti podceniti ali isto tako ni preceniti. Bod u ovoj utakmici bi takođe mogao da odradi dobar posao crno-belima, ali bi tada odluka bila odložena za poslednje kolo, gde će naš tim gostovati u Kijevu, protiv Dinama koji je praktično već zapečatio prvu poziciju u gurpi. Ipak zašto u strepnji i neizvesnosti čekati poslednje kolo kada se sve može rešiti već sada!?

Zato fudbaleri Partizana i trener Đukić treba na teren da izađu tražeći pobedu, a ne bod i to je jedini pristup koji će ih odvesti ka uspehu. Oni će sutra na svom stadionu, biti gospodari svoje sudbine i to je ono što moraju da shvate. Kako pristupe utakmici, tako će im na kraju i biti, a svi verujemo da imaju snage za taj završni korak, ili bolje rečeno za iskorak u Evopi.