Pre nešto manje od godinu dana je bilo izvesno da će crno-bele napustiti jedan od najvećih boraca u Humskoj ikada, činilo se kao da je njegov avion za Portugaliju u momentu pred sletanje skrenuo ka Sevilji iz koje je stigla dosta primamljivija ponuda, lepši fudbal i klub sa mnogo većom tradicijom.
Darko Brašanac, iako nije bio tu od početka Primere, je bio jedan od najstandardnijih srpskih internacionalaca protekle sezone. Odlično se snašao kod Gustava Pojeta na početku, kojeg je zamenio Viktor Sančez, a bez sumnje će ga u planovima za iduću sezonu imati i Kike Setijen koji je pre nekoliko nedelja preuzeo klub. Na ‘Benito Viljamarinu’ Srbin važi za igrača sa najviše trofeja u karijeri, iako pored sebe u ekipi ima živu legendu španskog fudbala Hoakina Sančeza. Osvojio je simpatije navijača intervjuima na španskom jeziku skoro od samog dolaska u Sevilju, postigao pobedonosni gol protiv Selte o kojem se dugo pričalo i bio isti onakav ‘ratnik’ kao i u Humskoj, te ga velike stvari sa Betisom tek očekuju.

Kako si se snašao u Sevilji i klubu, velika promena u tvojoj karijeri što se tiče kvaliteta fudbala, a i okruženja?


– Nema dileme, grad je prelep sa odličnim vremenom, liga je sjajna, ma zemlja sama po sebi je jedna od lepših u kojim sam bio ikada. Pre ovoga nikada nisam bio u Španiji, svaki grad u kojem sam bio je ostavio neki lep utisak na mene i pun je pogodak što se sve ovako odigralo i što sam završio u Sevilji. Klub je odlično organizovan, skoro do perfekcije. Veliku pomoć nam je bila potrebna oko papira za mene, suprugu, a kasnije i za sina, oko bolnice za vreme porođaja. Sve je završavano u maksimalno brzom roku što i nije bio slučaj sa nekim drugim igračima ovde u Španiji koji su mi pričali iskustva. Betis izlazi igračima u susret šta god da je potrebno, naše je samo da se skoncentrišemo na treninge i utakmice.

Posle Superlige odlaziš u možda i najkvalitetnije prvenstvo u svetu, kako ti se čini Primera?

– To je, ako ne najbolja, među dve najbolje lige na planeti. Zadovoljstvo je igrati tamo, ispunjenje sna i moram da priznam da sam ponosan svaki put kada istrčim na utakmicu u takvom šampionatu. Igrati protiv takvih klubova odmah posle naše lige je po mom mišljenju veliki uspeh i prezadovoljan sam prvom sezonom. Sakupio sam dosta utakmica i sem sa Barselonom igrao sam protiv svih najvećih klubov. Jedno veliko iskustvo i osećam da sam već napredovao, potrudiću se da što duže tamo ostanem i odigram što više mečeva.

FOTO: STARSPORT

Šta bi nam rekao o novim saigračima i tome kako su te prihvatili u Španiji?

– Atmosfera je fenomenalna, momci su odlični, bez izuzetka. Često idemo zajedno na večere van onih isplaniranih, čisto da se družimo, dođu i ljudi iz stručnog štaba i bude opuštena atmosfera. Bude dosta šale, hrane, sve što je potrebno za kvalitetno provedeno vreme (smeh). Na početku je bilo, ne bih rekao problema, ali nisam sa svih igračima uspeo da uspostavim komunikaciju jer nisam znao španski a oni nisu govorili engleski. Sada je sve to prošlo i veoma nam je lepo.

Da li Riza Durmisi razume srpski, ipak sedite jedan do drugog u svlačionici?

– Ono što mi je Riza rekao jeste da su mu najbolji prijatelji odavde, iz Srbije. On je rođen u Danskoj, ali ima iskustva sa našim ljudima jer čak mislim da su mu i menadžeri Srbi ili Hrvati.

Kakav je utisak na tebe ostavio legendarni Hoakin Sančez?

– On u Betisu ima istu ulogu kao Sale Ilić ovde. On je španski Ilić, možda se malo više šali. Uvek je taj koji je najbolje raspoložen i glavni je za atmosferu u svlačionici. Iskusan i jedan vrhunski fudbaler i danas, iako je normalno da se godinama neke stvari menjaju. U njegovoj igri se vidi iskustvo i sve ono što je naučio po velikim ekipama kojih je bio deo. Iako je po prirodi ofanzivac sa krila, u drugom delu se odlično snalazio i na poziciji drugog špica kad smo igrali sa dva napadača.

FOTO : STARSPORT

Ubrzo nakon što si prešao u Betis, za tobom je stigao i Donk koji može da igra zadnjeg veznog, a u timu je takođe bilo igrača na toj poziciji. Da li si se plašio da ćeš se teško izboriti za prvu postavu, pogotovo tako brzo?

– Donka je konkretno prvi trener video kao štopera, falio nam je igrač na tom mestu i zbog toga je on i došao. Naravno da mu je bio veliki plus što je pre toga igrao i veznog i što još uvek može da igra na sredini. U početku mi nije bio konkurencija jer ga je Pojet ‘projektovao’ kao defanzivca. Ali pored njega je bilo dosta vezista u timu, Petros, Sebaljos, Martin, Felipe Gutijerez dok nije otišao, stigao je i Pardo kod nas na pozajmicu. U Betisu je 25 fudbalera i konkurencija je ogromna, nema opuštanja ni na sekund. Svaki trening mora da se odradi maksimalno jer ne znaš šta će se desiti ukoliko ne deluješ tako. Čak i igrači koji su planirani za utakmice mogu da ispadnu vrlo lako iz tima, zato nema opuštanja.

Koja su očekivanja bila od sezone kada si ti stigao u Sevilju, to je bio skoro start prvenstva?

– Bio je cilj da donja granica bude deseto mesto, pa što bliže vrhu, to bolje, tako da nisu zadovoljni. Odigrali smo dosta dobrih utakmica, mora se reći, moje mišljenje je da za uslove u Primeri imamo dosta mladu ekipu. Dešavalo se da na terenu u jednom trenutku imamo dva beka ’94 godište, veznog i špica koji su ’96, čak sam i ja tamo sa 25 godina među mlađima. Vezni igrači protiv kojih sam igrao su uglavnom stariji od mene po tri ili četiri godine tako da nam je u nekim utakmicama falilo malo iskustva, ‘namazanosti’ da privedemo utakmicu kraju jer smo imali dosta ‘dobijenih’ mečeva koje smo gubili, ili ispuštali tri boda u finišu. Očekujem da će sledeće sezone biti dosta lakše jer je ova sezona bila sa puno novih igrača.

Posebno ste protiv Atletiko Madrida pokazali da možete da se nosite sa vrhunskim timovima u Španiji, ali i Evropi?

– Obe utakmice sa Atletikom su bile odlične, i prva na ‘Kalderonu’ kada smo izgubili 1:0 ali smo, čini mi se, po svim parametrima bili bolja ekipa sem po broju postignutih golova. Za ovu drugu da ne pričam, poveli smo i po šansama zaslužili da pobedimo. Generalno nismo imali prevelike probleme sa jakim ekipama, jesmo primili šest u prvoj i od Barselone i od Reala, ali to u Španiji zna da bude normalno, pogotovo kada te ‘načnu’ na vreme ili kada su raspoloženi, mogu još više da daju. Ali ostale utakmice protiv Barselone, Valensije, Reala, Atletika smo odigrali vrhunski i osvojili bodove. Na primer kod kuće sa Barsom nam je falio minut da pobedimo, na ‘Bernabeu’ deset da budemo neporaženi… Mislim da su nam veći problem pravile male ekipe.

Darko Brasanac UEFA Europa League kvalifikacije Partizan – Zaglebie 14.7.2016. (credit image & photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Šta bi nam iz prve ruke rekao o osvajaču Lige šampiona ove sezone, Real Madridu?

– I utakmice sa takvim ekipama spadaju ono ispunjenje sna koje sam maločas pomenuo. Igrati protiv Reala u Madridu… Uf, pa ko god prati fudbal, trenira ili počinje sa fudbalom za vrhunac smatra igranje za Real, sem onih koji su od detinjstva navijači Barselone. Po titulama i mnogim ostalim stvarima je to najveći klub na svetu, ogromno iskustvo je odigrati 90 minuta protiv njih. Pogotovo što smo u gostima odigrali izuzetno dobro i veoma smo bili ponosni, podiglo nam je samopouzdanje. Nije lako odigrati sa njima egal utakmicu i sa igračem manje u 80. minutu iz prekida primiti gol. Iskreno, i meni znače takve utakmice, odmah posle toga si za nivo bolji fudbaler nego pre (smeh).

Kada si prošlog leta otišao u Španiju na prvi inostrani angažman nisi imao nikoga sa kim bi se na početku družio što se naših igrača tiče i još uvek si jedini u Betisu sa ovih prostora, ko ti je pomogao da se uklopiš?

– Najpre sam upoznao Vladu Stošića, moram da kažem da mi je on mnogo pomogao. Komšije smo u Sevilji i bio je upoznat u to kako funkcioniše klub u koji sam došao, šta očekuju navijači, i na početku mi dao neke upute kako treba da se postavim i ponašam, mada ja mislim da ne bih imao problem ni bez toga ali mi je pomagao šta god da mi je trebalo. Upoznao sam se sa Nikolom Radičevićem, nisam ga znao pre toga, a takođe i sa Strahinjom Miloševićem. Videli smo se nekoliko puta, koliko su nam obaveze dozvoljavale.

Darko Brasanac Poljska – Srbija prijateljska, Poland – Serbia friendly football match, training March 22. 2016. Poznan (credit image & photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Sezonu si počeo u Humskoj i tada nije baš bila dobra situacija u klubu, da li si očekivao ovaj preokret i ‘duplu krunu’?

– Bila je teška situacija, dosta poljuljano samopouzdanje igračima, čudna atmosfera i ogroman pritisak od strane medija u tom trenutku, kao i navijača jer su posle eliminacije iz Evrope bila izneverena očekivanja. Ne mogu reći da sam očekivao, Zvezda je imala veliku prednost. Pratio sam svaku utakmicu koju sam mogao i nadao se kao navijač, sada sam ponovo navijač Partizana i naravno da mi je drago kako se sve završilo. Bio sam u kontaktu sa nekim igračima i navijao sam za njih, oni to znaju, kao i svaki Grobar, i ja sam presrećan kako se završilo sve.

Ti si igrao one 2010. godine Ligu šampiona, da li veruješ da može i ove godine da se desi tako nešto?

– Tada sam samo debitovao, ušao sam par minuta protiv Arsenala. Biće teško kao i svake godine, ali ja mislim da može. Naravno, kao i u svemu potrebno je malo sreće pri žrebu i u nekim utakmicama. Pre dve godine nam je malo falilo da se plasiramo u Ligu šampiona. Da se ispucala lopta malo drugačije možda Jevtović ne bi dobio crveni karton na kraju poluvremena, to su neki detalji koji traže malo sreće. To se najbolje videlo po našem ulasku u Ligu šampiona i onom ispucanom penalu Busufe protiv Anderlehta. Nekada imaš sreće, nekada ne. Ali mislim da Partizan može, u Humskoj se evropska takmičenja često igraju, zašto ne bi i sada kada zaista imamo veliki kvalitet i dosta samopouzdanja. Mi ćemo navijati za njih, samo nam to ostaje.

Jedna zanimljivost, ne znam da li si video majice navijača Partizana na kojima je tvoja fotografija sa meča protiv Steaue i ‘ranjenom glavom’. Da li ti se dopada taj način Grobara da ti se oduže za tolike godine u Partizanu?

– Zaista nisam video (smeh). Pa dobro, mislim da ta slika više simbolizuje šta bi svako ko nosi taj dres trebalo da radi za isti. Nije poenta što sam to bio ja, slažem se da verovatno ima i toga o čemu ti govoriš, ali mislim da je više simbol onoga šta oni očekuju. Mislim da većina igrača u Partizanu nema problem sa tim, većina je tu momaka iz omladinske škole i mi smo naučeni od malih nogu da svim srcem igramo za naš klub.

FOTO: STARSPORT

Jesi li razgovarao sa Danijem Sebaljosem o Evropskom prvenstvu za mlade gde će u grupi igrati protiv naših ‘orlića’?

– Poručio sam mu da ću ga gledati protiv Srbije i da bude pažljiv (smeh). On zna da je Srbija jedan ozbiljan tim. Gledaću i zbog Sebaljosa tu utakmicu, ali i zbog naših momaka naravno. Biće mi zanimljivo pogotovo ako Dani bude igrao.

Kako ti se čine igre A reprezentacije Srbije i da li očekuješ skoriji povratak u nacionalni tim?

– Sigurno da imamo šansu za plasman na Svetsko prvenstvo, igramo dobro, a i da ne igramo, najvažniji su rezultati. U ranijim kvalifikacijama nam se dešavalo da već u početku gubimo trku za plasman na velika takmičenja. Dosta smo bolji i što se toga tiče, ne gubimo i imamo samopouzdanje od samog početka. Čeka nas teška borba ali ja verujem u plasman na Mondijal. Reprezentacija je svetinja, treba da se odazove svako ko je pozvan i tako mora da bude. Imamo primer u košarci kada se pojavljuju one priče odazvao se, nije se odazvao i uglavnom ne uradimo ništa. Ja ću se odazvati na svaki poziv selektora. Kada god ne igram za reprezentaciju, onda sam navijač.

Tvoj debitantski i jedini gol za sada u Primeri je pravo malo remek delo, kako si se odlučio na onaj neverovatan trk?

– To sam radio dosta puta i u Partizanu, nekada se to ne primeti jer lopta ne stigne tu, ne učestvuješ u završnici i kao da nisi ni istrčao, ali nije baš tako (smeh). Često se i u Španiji ubacujem, tek kada sam na taj način postigao gol dao sam povoda za neke analize, šta sam dobro uradio, ko je napravio propust u odbrani Selte… Još je stvarno to bila duga distanca koju sam pretrčao, pa je ‘upalo ljudima u oči’. Ponovo kažem, volim to da radim ali se dešava da ne dobijem loptu tako da odem na skroz drugu stranu i uopšte se ne primeti. Osećaj je bio fenomenalan ali je još bolje bilo posle utakmice jer je taj gol rešio utakmicu. Ali vezano za ono što sam pomenuo, posle toga sam odigrao dve utakmice i treću ušao od 85. minuta tek (smeh). Nema opuštanja ni posle dobrih stvari, rad u kontinuitetu donosi uspeh. Ne kažem da sam loše odigrao, ali i treneri vole da odmore igrače nekada.

Kada smo popričali o tom golu, red je da pomenemo i situaciju sa Augzburgom i onu čuvenu navijačku ‘što nisi pao’ iako si samo ti znao kako ti je bilo u tom momentu?

– Ne trudim se da preterano objašnjavam, komentarišemo svi mi kada gledamo utakmice ali samo onaj koji je igrao fudbalna nekom visokom nivou zna koliko teško može da bude donošenje odluka u deliću sekunde. Promašio sam i to se dešava često, ali i dalje ne mogu sa sigurnošću da kažem da sam izabrao lošu odluku. Ne zarad toga da se branim, dva meseca pre toga sam video priliku za penal i crveni karton protiv Steaue i pao sam bez razmišljanja, ovamo sam video sigurno priliku za crveni ali ništa više od toga i pitanje je šta bi bilo do kraja. To je fudbal i sigurno će biti još mnogo dobrih detalja po kojima ću pamtiti karijeru, ali i loših naravno. To je sve sastavni deo ove igre.

Ali da li se slažeš da su ti baš te utakmice donele i ovako veliki inostrani angažman?

– Sigurno da jesu, mi smo te godine igrali vrhunski fudbal u Evropi. Mlađi igrači iz te ekipe su napravili dobre transfere, Lukić je u Seriji A, Ninković takođe, Živković je u Benfiki, ja sam u Primeri. Te su nas utakmice ostavile na spiskove za pojačanja, pa je neko pre, a neko kasnije otišao iz Partizana. Bez dileme nam je to dosta značilo.

Koliko su tvoji saigrači iz Betisa informisani o našem fudbalu?

– Uglavnom su čuli za derbi, neki od mojih saigrača su imali ranije priliku da igraju sa bivšim fudbalerima Partizana ili Zvezde pa su im oni pričali. Ugalvnom im je prva stvar koju znaju taj naš ‘večiti derbi’, i ovde je nešto slično aktuelno između Sevilje i Betisa. Ne mogu da kažem da su za nešto više upućeni ali za derbi znaju svi.

Koja je razlika između beogradskog i seviljskog derbija?

– Velika je razlika, moram priznati. U Španiji su uglavnom igrači jednog kluba a vrlo mala grupa bude gostujućih. Nema toliko policije, mogu da se vide pomešani navijači na ulicama. To njima znači puno, sigurno bude i tamo nasilja, ali ja za ove dve utakmice nisam čuo ni za jedan incident. Ne boje se toliko pred derbi kao mi ovde, pa da se uvek pre utakmice priča kako treba da se izbegnu incidenti i slično. Kada me u Sevilji pitaju za naš derbi, uvek im kažem da je to nešto neverovatno i neki od saigrača će sigurno doći pogledati kako to izgleda. Naš derbi je sigurno među pet najboljih na svetu, možda ja imam takav utisak jer sam iz omladinske škole Partizana i u tome sam, ali bez dileme nešto posebno.

Da li bi za kraj ovog razgovora čitaocima HotSporta prepričao neku anegdotu iz Španije?

– Pa ono čega se prvo setim jeste utakmica sa Deportivom u Kupu, bio je revanš. Bačena je prva i jedina petarda koju sam čuo ove sezone u Španiji. To se desilo na tribini gde su bili njihovi navijači, ubrzo su navijači Deportiva krenuli da zvižde i viču: ‘napolje, napolje!’. Tri minuta kasnije su tog momka dva redara, čak ne ni policija, ispratila tog momka sa stadiona i cela tribina je aplaudirala. To je razlika u mentalitetu, njima su utakmice doživljaji za porodicu. Tamo se igra na Vaskrs, ne kažem da li tako treba ili ne, ne ulazim u to. Jeste praznik, ali bude pun stadion, još više je ljudi jer je slobodan dan, dolaze porodice i uživaju.