Veliki trener, veliki gospodin, veliki čovek – kombinacija kojom je zaslužio da postane i – prvak sveta. Selektor omladinske selekcije Srbije, Veljko Paunović bio je gost redakcije portala HotSport.rs.  Iako danima unazad razgovara gotovo isključivo samo sa pripadnicima sedme sile, selektor je sa osmehom na licu prihvatio da bude naš sagovornik uz kratku opasku – ”bili smo prvaci sveta na terenu, moramo tako da nastavimo da se ponašamo i u svemu ovome posle toga”.

U uzbudljivom razgovoru u kom su autor i selektor razmenili čak i iskustva u sviranju gitare i znanju iz sveta muzike, selektor Paunović je za naše čitaoce otkrio mnoštvo zanimljivih detalja sa Novog Zelanda – koji je bio psihološki najveći pad na turniru i kako je tada učinio jednu potpuno neubičajenu stvar. Sigurno niste znali da je naša selekcija imala i svog heroja iz senke, koji nije odigrao niti jedan minut, ali je po Veljkovim rečima bio od izuzetnog značaja na putu ka svetskom tronu.


Na kraju jednočasovnog druženja, selektor je za naše čitaoce ispričao i jednu sjajnu anegdotu od pre tačno 10 godina u kojoj su u glavnoj ulozi bili – Ronaldinjo, Samjuel Eto i ”jedan dečak sa kosicom”.

FOTO: HOTSPORT

FOTO: HOTSPORT

intervju Sećate li se vašeg prvog susreta i sastanka sa našim zlatnim momcima i kako je započela ova neverovatna avantura koja nas je dovela do svetskog trona? 

– Apsolutno se sećam svega. Svakog momka koji je bio na prvom okupljanju pred prvo selektiranje za našu premijernu utakmicu 30. oktobra 2012. godine. To je bio sastanak na kom smo odmah postavili sebi cilj, odnosno predočili našu viziju – na kraju tog zajedničkog projekta jeste Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu. S obzirom na to da smo bili prva generacija posle 1987. godine koja je obezbedila učešće na takvom šampionatu, odmah smo postavili sistem vrednosti kog smo morali da se pridržavamo i pustili taj dvominutni video Čileanaca iz 1987. Tu smo istakli upravo reči Peđe Mijatovića i Zvonimira Bobana koji su pričali o tome kakvi su bili drugari van terena, da su se radovali svakom okupljanju. Čilenaci su nam bili putokaz kojim smo želeli da i igračima pokažemo šta je taj uspeh značio za dalje karijere, jer znamo kakve su posle napravili kao igrači, a kasnije i kao funkcioneri u slavnim fudbalskim klubovima. 

(Izvor: triky man)

intervju Kada danas premotamo film na taj prvi sastanak, ispostavlja se da ste pogodili pravi recept za uspeh?

Jeste, pogodili smo viziju i cilj. Ispostavilo se da sve što smo želeli da nametnemo kao sistem vrednosti koji će krasiti naš timski duh, da će nas odvesti do svetskog trona. Ipak, kao što je i generacija Čileanaca morala da nastavi da se bori, tako i njima preostaje da svoje puteve preusmere ka uspešnim karijerama i da iskoriste činjenicu da su postali svetski prvaci. 

intervju Pored toga što na terenu gajite moderan fudbal, moderni ste i van fudbalskog igrališta. Prihvatili ste realnost društvenih mreža. Koliko su Vam one pomogle u Vašem projektu?

Imamo zajedničku grupu na Fejsbuku i mogu da kažem da nam je ona zaista koristila tokom prethodne tri godine da budemo u svakodnevnoj komunikaciji. Razmenjivali smo informacije, analizirali, zadavali svakome određene zadatke. Prihvatio sam sjajnu ideju trenera golmana Aleksandra Sarića da napravimo tu grupu koja je bila važan deo ovog projekta i zaista nam olakšala posao i donela još bolju komunikaciju.

intervju Po stilu, već sada je očigledno da imate svoj identitet, pečat u igri – volite agresivnost, a umete i da napadnete i da se branite. Od koga ste najviše tražili savete, ko su vaši mentori?

Što se tiče same igre, same ekipe, vođenja tima – to su stvari koje su izlazile isključivo samo iz mene. Što se tiče saveta u određenim situacijama, zaista ima mnogo ljudi sa kojima sam u kontaktu, ali to je uglavnom više konkretno vezano za samo vođenje tima, nego za samu igru i taktiku. Svaki trener je poseban na svoj način i niko nikog ne može da prekopira, ali svakako da sam uvek želeo da imam dobre savetnike, a opšte je poznato da su među njima Radomir Antić i Bora Milutinović. Oni su ljudi koji mi pomažu oko nekih vizija i nepredviđenih situacija koje se dešavaju u vođenju tima. Zaista ima mnogo ljudi koje uvažavam i sa svakim od njih volim da se posavetujem. 

FOTO: HOTSPORT

FOTO: HOTSPORT

intervju Igrači vam skandiraju – ”ti si naš Murinjo Paune”, mada po onome što gledamo na terenu, deluje da Vi ipak drugačije doživaljavate fudbal od Portugalca. 

To je zato što se valjda rimuje i zbog toga što Murinjo važi za velikog pobednika. Svi se mi negde poklapamo. Fudbal je opšte poznata igra, ali mislim da svako od nas ima i treba da poseduje neki svoj identitet. Smatram da ne treba težiti ka tome da nekog imitirate, ali i da ne treba ni otići u neku krajnost preterane autentičnosti. Važno je da radiš stvari najbolje i najiskrenije što možeš.  

Blitzkrieg:

Murinjo ili Gvardiola?

– Murinjo ili Gvardiola!? Ili, znači u sredini, negde između.

Mesi ili Ronaldo?

Opet ”ili”. 

Pele ili Maradona?

Opet sam negde u sredini.

Paelja ili sarma?

Paelja u Španiji, u Srbiji sarma.

Fender ili Gibson?

Uh, našao si me. Fender sada, zato što Gibsona nisam imao, ali Les Pol mi je sledeća gitara.

Pivo ili vino?

Pivo ili crno vino.

intervju Kada smo već kod skandiranja od strane igrača, bilo je i nečega što Vam se nije dopalo. (”Silov’o si Brazil, Paune”).

Pričali smo o tome više puta, i pre nego što se to dogodilo na balkonu, ali je momke povukla euforija i omaklo im se. Poštovanje prema svakom protivniku mora da bude izraženo u svakom trenutku. Moramo da shvatimo da su nas Brazil i svi naši protivnici – napravili šampionima. Time što su od nas tražili da u svakom trenutku moramo da damo još ono malo da prevaziđemo sve prepreke da postanemo svetski prvaci. Rekao sam igračima da je to nešto što ne sme više nikad da se desi, jer u slučaju da se to ponovi, bio bih duboko razočaran i zaista bih se zapitao da li želim da radim sa takvim ljudima. To sam im svima otvoreno rekao na sastanaku i mislim da su prihvatili kritiku i naučili lekciju.

FOTO: FSS

FOTO: FSS

intervju U Vašoj selekciji vlada ogromno jedinstvo koje srpski fudbal davno nije video. Koliko je bilo važno da na mentalnom planu radite sa svima njima kako biste održali taj visok nivo jedinstva u timu?

Mislim da ovi momci imaju visok nivo zrelosti u odnosu na sve ono što se očekuje od njih i svakako da je izuzetno važno da budu usmereni na pravi način. Iz brojnih literatura i kurseva koja sam pohađao, a tu ne mislim samo na struku i taktiku, već na vođenje ekipe i tu sam pronašao mnogobrojne stvari koje su mi pomogle. Konkretno mislim da je najbitnije da budeš – PRAVI, da budeš čovek, da znaš da prihvatiš informacije koje dobijaš i da uvek budeš – ISKREN, prema sebi i prema ekipi. 

intervju Tim čini preko 20 fudbalera, i iako svi to žele, ne mogu svi da igraju. Trenutak koji je definitivno svima nama u Srbiji zapao za oko jeste slučaj Stefana Ilića, koji je prve minute na turniru proveo u finišu finala protiv Brazila i na kraju odigrao važnu ulogu kod pobedonosnog gola. 

Slobodno mogu da kažem da je Stefan bio ključni igrač u tom trenutku. On je radio dobro, bio je mentalno spreman za momenat kada će doći njegovih pet minuta. Ovi momci od prvog dana znaju da su svi podjednako važni i da će se za svakog od njih pojaviti trenutak kada će se to pokazati. Lekciju koju su morali da nauče jeste da – NIKO NIJE ROĐENI REPREZENTATIVAC, REPREZENTATIVAC SE POSTAJE. I taj status mora stalno da se održava. Odnos prema reprezentaciji ne treba da bude ”nisu me zvali, oni su ovakvi, oni su onakvi”, već – ”SPREMAN SAM DA KADA DOBIJEM POZIV REPREZENTACIJE, BUDEM NAJBOLJI ŠTO MOGU”. I rekao sam svima njima pred polazak na Novi Zeland – ovde je vas 21 i ko bude igrao – zadržava svoj status, ko ne igra – čeka sledeću svoju šansu. Jer, svi su nam važni. Apsolutno svaki od njih je jednako bitan i to je priča kojom smo počeli, kojom smo radili i kojom smo sve završili.

  

intervju Očigledno je da ne dopuštate da se dogodi ijedna sitnica koja bi mogla da Vas iznenadi. Koliko je u svemu tome bio važan Vaš stručni štab?

Celokupni stručni štab je svakodnevno radio na svemu ovome o čemu pričamo. Moji saradnici su pričali sa svakim igračem ponaosob, znali smo sve o svakome od njih u svakom trenutku. Svaki trener koji je dugo sa ekipom potvrdiće vam da ujutru kada ustane i pogleda svakog igrača u oči, posmatra mu pokrete, kako hoda, da li je raspoložen, zna kakav će mu biti dan, odnosno da li će biti pravi. Stručni štab je imao ogromnog udela u svemu tome, jer nikako ne bih mogao sam bez njih.

FOTO: FSS

FOTO: FSS

intervju Koji je bio trenutak tokom turnira kada je ekipa mentalno najviše pala i kada ste morali da najviše da se upregnete da ih podignete? 

Definitivno je trenutak kada smo primili gol od Mađara bio ubedljivo najteži udarac za ekipu. Usledilo je nekoliko minuta u kojima smo potpuno pali. Kako smo gol primili početkom drugog poluvremena, mogao sam da reagujem samo na terenu, odnosno sa klupe. I tada sam uradio jednu onako malo čudnu stvar – okrenuo sam se prema našim navijačima koji su trubili i rekao – ”TIŠINA SADA, MORAM NEŠTO DA IM KAŽEM”. To je bio prvi put u istoriji da je neko na taj način komunicirao sa publikom i dalo je rezultat. 

intervjuAli, recite nam šta ste tada rekli momcima kada je i muzika morala da stane?

Samo sam i glasno viknuo – SAMO NASTAVI ISTO, I VERUJ VIŠE NEGO IKAD, I – GAZI! I onda sam se opet okrenuo ka navijačima i rekao ”sad svirajte, nastavite sa pesmom”. I to je to, nastavi, igraj do kraja, pobednički mentalitet do kraja, a rezultat svega toga bili su golovi u 91. i 118. minutu i pobeda od 2:1.  

FOTO: HOTSPORT

FOTO: HOTSPORT

intervju Pored ogromne mentalne snage, naši igrači su pokazali i izuzetan nivo fizičke spreme. Mi već sada ovde u Srbiji volimo da kažemo da je u Novom Zelandu promenjenja definicija fudbala – igra koja traje 90 minuta i na kraju pobede Nemci, sada je – igra od 120 minuta i na kraju pobeđuju ipak Srbi?

Pobeđuju i Nemci, ali pobeđuju i Srbi (smeh). Zaista, moram priznati lepa dosetka, međutim to mora da se potvrđuje, jer ovo sada je jedan lep primer. Nije to promena definicije kojom treba sada tek tako da se ponosimo, već je i dalje samo jedan nagoveštaj da – MOŽE i sada je potrebno na to nadograđivati dalje.

intervju Da li ćete Vi biti deo te ”nadogradnje” u srpskom fudbalu?

Ponovio sam više puta da o svom sledećem koraku razmišljam šta je najbolje za ove momke, za fudbalski savez i za mene. Nisam imao dovoljno vremena da sagledam celokupnu situaciju iz svih uglova. Potrebno mi je da se u narednim danima izolujem, budem sa svojom porodicom i razmislim šta i kako ću dalje. U svakom slučaju, uvek ću biti na raspolaganju srpskom fudbalu, bez obzira na sve. 

intervju U svakom kolektivu, izuzetno je važna kako podela rada, tako i podela na ono ko šta donosi u svlačionici, nezavisno od kvaliteta na terenu. Koga biste izdvojili kao posebno uticajnog igrača iza kulisa, tamo gde oči javnosti nisu mogle da dopru? 

Raša Pankov! On je momak koji uz rezervne golmane, jedini nije imao priliku da igra. Ali, Raša je na svakom treningu, utakmici, bio toliko pozitivan i toliko uz ekipu da nije ni svestan koliko je bio značajan za tim. Žao mi je što nije imao prilike da igra, ali je i pored toga bio prava podrška i momcima i stručnom štabu. Kad god je bila potrebna ona mala, ali ključna iskra paljenja dobrog ambijenta, on je to bio. Momak iz senke koji je bio toliko važan i koji je zaslužio podjednako tu zlatnu medalju sa najvećim mogućim natpisom svetskog prvaka.

FOTO: STARSPORT

FOTO: STARSPORT

intervju A ko je surovi profesionalac, radilica, koji što se kaže fudbalski žargonom – ćuti i samo rad, rad i rad? 

To je onda Nemanja Maksimović. On mnogo vodi računa o svemu, radi na svom telu, a nekad čak odlazi i u drugu krajnost, kada nije potpuno spreman, misli da je smak sveta. Svi oni vole da rade i treniraju i na pravom su putu. Sa njim je tu i Veljković, Maksimovićev cimer inače. Ali, moram da kažem nije to ”samo rad, rad”, svako ima neki svoj način pripreme. Najbitnije da su svi oni predani svom umu i telu. 

intervju Koga biste izdvojili nekog sa posebnim smislom za humor, odnosno ko je zadužen da zasmeje ekipu posle treninga, utakmice, za vreme ručka…? 

Svi su uvek raspoloženi za šalu. Ali, na primer, Žile je vatra! Živković je odigrao sve utakmice, ali uvek ima energije da prvi zapeva, da napravi atmosferu. Tu je i Manda (Staniša Mandić)… Svako ima svoju ulogu i interpretira je idealno u ovom timu. 

intervju Koji su Vaši hobiji van terena? Na društvenim mrežama imate fotografiju gitara, jedne kantri i električne Ibanez, koje ste nazvali ”svojim bebicama”? 

Jeste, istina je, imao sa crnog Ibaneza, a sada imam Fender stratokaster. Oduvek sam želeo da naučim da sviram gitaru. Jednostavno, voleo sam taj zvuk. Slušam sve, prvo sam, naravno, najviše slušao rok ‘n’ rol, a sada sam malo više okrenut nekom bluzu. 

FOTO: Instagram/veljko_paunovic

FOTO: Instagram/veljko_paunovic

intervju Šta najviše volite da svirate i kada najčešće uzimate gitaru u ruke?

Uglavnom uveče, kada prođu sve svakodnevne obaveze. A sada najviše slušam gitaristu Džoa Bonamasu i to naročito njegove koncertne nastupe koji su brži, dinamičniji i zaista uživam slušajući ga. Na primer, volim njegov album Driving Towards the Daylight. 

(Izvor: JoeBonamassaTV)

Na kraju razgovora, i nakon što je selektor prihvatio savet novinara HotSporta da pažljivo bira koji Gibson Les Pol da kupi, selektor je poručio da smo ”zaslužili” da nam otkrije jednu zanimljivu anegdotu… 

Bio je 21. mart, 2005. godine. Rođendan Ronaldinja i moje sestre Aleksandre i baš tog dana gostovali smo na Kamp Nou, Barsa – Hetafe. I naravno, ja sam sestri za rođendan želeo da poklonim Ronaldinjov dres, pošto se sve idealno poklopilo, oboje su rođeni istog datuma i baš tada ja igram protiv njega. Zavšava se utakmica, Barsa nas je pobedila 3:0, onako fudbalskim žargonom – ”oduvala”. U Barsi je tada igrao i moj prijatelj Samjuel Eto iz perioda kada smo igrali zajedno za Majorku. Posle utakmice, prišao sam Etou i rekao mu ”Sami, sve mi se poklapa, hoću dres Ronaldinja sestri za rođendan”. Eto mi je rekao ”ajmo do svlačionice”. Upoznao me je sa Ronaldinjom, koji mi je odmah poklonio dres. Nastavili smo da pričamo i ja se u jednom trenutku okrećem onako sa strane i ugledam jednog malog momka koji je sedeo i netremice gledao u nas. Bio je to Lionel Mesi. Onaj Lionel Mesi koji je već sledeće godine izveo onu solo akciju i ponovio čuveni gol Dijaga Maradone, ali ja tada nisam bio u Hetafeu…