istina-laz

Nakon jučerašnjeg intervjua datog Večernjim novostima  predsednika Crvene zvezde Dragana Džajića postaje sve jasnije zbog čega je on pre izvesnog vrmena ustvari doveden na tu funkciju.

Složićete se da nominalno prvi čovek nekada velikog kluba (još uvek najtrofejnijeg na ovim prostorima), uz svo uvažavanje svega što je Dragan Džajić uradio kao igrač i direktor, ne bi trebalo da kao primarni zadatak ima to da igrače poziva na “Zvezdaštvo” i da ih moljaka da ne podnose tužbe već da je njegova uloga da obezbedi sredstva od kojih će klub da živi.


“Zvezdaštvom” fudbaleri ne mogu da plate stanarinu, da se prehranjuju, da žive zdravo kako bi ispunjavali sve svoje zadatke već se to radi novcem koji im je obećan prilikom potpisivanja ugovora. Složićemo se svi da ti ugovori nisu realni i da fudbaleri ovdašnjih klubova ne zaslužuju mesečna primanja od 3.000 pa do 30.000 evra, ali na sudu je verodostojno samo ono što je potpisano.

U Crvenoj zvezdi su se prethodnih godina menjala rukovodstva kao na traci, trofeja nije bilo, a dugovi su sve veći i na kraju nikom ništa. Ne želeći da licitiramo ko je od prethodnih predsednika najviše zadužio klub postavljamo pitanje da li je igde na svetu moguće da neko napravi dug veći 40 miliona evra, a da zbog toga ne odgovara krivično?

Igrači su na Marakanu dolazi i odlazili, dovođeni su skupoceni stranci i naši povratnici iz inostranstva kojima su davane basnoslovne plate koje niko od njih nije opravdao samim tim što u prethodnih šest godina nijednom nije osvojena šampionska titula pa je večiti rival uspeo da se izjednači po broju pobedničkih pehara kada su u pitanju državna prvenstva.

Zvezdi su skakavci pojeli šest godina, a što je još tužnije za nekada veliki klub kraj krize se i ne nazire. Znam da će mnogi reći da je lako sada pametovati, ali zar nije bilo logičnije u jednom trenutku preseći, dozvoliti Zvezdinim klincima da igraju, da se na taj način žrtvuju dve, tri ili koliko god da je potrebno sezona (svakako manje od šest), ali da se klub postavi na zdrave noge.

Klinci odrasli na pomoćnim terenima Marakane bi “grizli” za mesečnu platu od 500 do 1.000 evra, kao što je to bio slučaj sa Aleksandrom Mitrovićem u Partizanu, a s vremenom uz pravog trenera i stručno vođstvo bi izrasli u vrhunske asove i to bi mogli višestruko da naplate prvim inostranim angažmanom. Pored toga bi klub imao koristi od njih, kako od obeštećenja tako i na polju rezultata koji bi svakako došli. Zvezda bi u tom slučaju koliko toliko stala na noge, kako finansijski tako i rezultatski, jer složićete se biti drugi ili osmi na tabeli ne pravi neku veliku razliku.

Još uvek ima vremena da se uradi nešto slično, ali ako ste navijač Crvene zvezde prvo postavite sebi pitanje da li ste spremni na takvu žrtvu. Da li bi vam odgovaralo da dečaci od 17, 18 godina kojih ima u Zvezdinom pogonu dobiju priliku da uz pojedine fudbalere koji su sada u prvom timu, a za koje se ne postavlja pitanje da li im je bitniji novac ili uspeh kluba, budu nosioci igre. Da li ste spremni da ne bude osvajanja trofeja još neko vreme, da klub ne igra u evropskim takmičenjima (kao što ni u poslednjih nekoliko godina nije ni igrao), ali da se postavi sistem koji bi u narednom periodu počeo da donosi plodove?

Ili da batalimo sve i čekamo privatizaciju, nekog bogatog šeika ili ruskog tajkuna, koji bi zakrpio sve rupe?

hotsport.rs/A. M.